Његове слике куповали и краљеви

Какав је то даровити уметник био! Велики познавалац руске, византијске и српске иконографије, врхунски графичар, најзначајнија личност српске историје екслибриса – мале графике. Богата је биографија Миленка Д. Ђурића, рођеног 1895. у Земуну, кога су усташе убиле 25. јануара 1945. у Загребу. И он је, као и Сава Шумановић, не само уметношћу већ и својим животом посведочио о страдању Срба за време Другог светског рата.

Учествовао је на светским изложбама графике, био цењен, хвалили су га и страни и домаћи ликовни критичари. Ономад су Душан Салатић и Олгица Стефановић о њему објавили књигу (издавачи Екслибрис друштво Војводине и СКД „Просвјета”) као заборављеном визионару, врсном ствараоцу чије је место у националној историји српске графике и културе у ширем смислу. Једну његову слику пожелео је давних деценија у својој колекцији италијански краљ Виктор Емануел и жеља му је испуњена. Три слике откупило му је Министарство народне културе Италије. Тридесетих година прошлог века заинтересовао се за зидно сликарство, због чега је походио српске средњовековне манастире. Изложбу о томе приредио је у свом стану.

Цртао и новчанице

Остао је упамћен и као стваралац који је основао прво графичко удружење у Краљевини СХС, у којој је организовао и прву изложбу екслибриса.

– Доспео је у ред уметника који су дизајнирали новац за нову државу – каже Салатић за „Магазин”. – Израдио је идејно решење за новчаницу од 25 пара (1/4 динара) 1921. године. Иако скромних димензија и мале номиналне вредности, штампана је у тиражу од 200 милиона примерака, па се шаљиво може сматрати Ђурићевим делом које је највише пута репродуковано.

Упоран и талентован, жељан да оствари своје намере и испуни младалачке снове, већ на почетку каријере је увидео да у свом окружењу не може да успе. Зато је почео да излаже у иностранству, самостално и колективно. Највише је излагао у Италији, где су га позивали на изложбе. Награђен је златном медаљом за аквареле и графике. Редовно је излагао на пролећној изложби у Павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду, а на истом месту се 1930. представио као учесник изложбе југословенских пејзажа.

Много је стварао, па се у његовом окружењу могао видети разноврстан уметнички опус. Посетиоци су говорили „како у стану нигде нема зида, нити једне празнине, јер је све прекривено иконама”. Према писању ондашње штампе, цео његов стан је пружао величанствен утисак цркве. Највеће признање донели су му дрворези из циклуса „Рад”, који је настао двадесетих година док је боравио у Берлину и Лајпцигу, проучавајући старе холандске и фламанске мајсторе.

Мале, али драгоцене графике

Упамћен је по многим радовима, сликама и графикама, а по екслибрису највише. За недовољно упућене, екслибрис је штампана или ручно израђена налепница која се лепи на унутрашњу страну предњих корица књиге, означавајући њеног власника. То је латински израз који у преводу значи „из књига”. Како у латинском језику не постоји реч библиотека, екслибрис, слободније речено, значи „ово је књига из моје библиотеке”.

– Екслибрис је графика мањег формата чије се димензије изражавају у милиметрима. Данас власници књига најчешће од уметника наручују екслибрис са захтевом да илустрација одражава њихову личност и лепе их у све своје књиге у библиотеци – подсећа Салатић.

– Многе познате личности на овај начин су обележавале, украшавале књиге из сопствене библиотеке. Међу њима су Петар Петровић Његош, Александар Цинцар Марковић, Јован Солдатовић, Дејан Медаковић, Милорад Павић, Чедомир Попов... Књиге у дворским библиотекама династија Обреновић и Карађорђевић обележаване су хералдичким екслибрисима. Новосадске породице Поштић и Трифковић имале су породични вишегенерацијски екслибрис. Прву такву налепницу на српском језику, штампану ћирилицом, имао је Његош, највероватније израђену пре 1833.

Важио је за истинског поштоваоца средњовековне српске уметности.

Мало је позната и судбина књига, од којих су поједине имале и екслибрис, из Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима. За време Другог светског рата она је опљачкана и однета у Загреб, а кад је стигло ослобођење, делимично је враћена у београдску патријаршију. Најстарији српски књижни листић изрезан је на латинском језику у Бечу, а био је намењен новосадском племићу, велепоседнику, трговцу и добротвору Марку Сервијском.

АРХИТЕКТЕ ДА СЛУШАЈУ

Оставио је Миленко и писани траг, заправо своје мишљење о Храму Светог Саве:

– Видим да многи не знају заправо шта је то црква, православље, иконографија. Многи не знају и за рад Св. Саве, који је лично тражио места за своје цркве, водио реч и надзиравао црквене градње, а архитекта је морао да слуша те жеље и да даде уметничку форму, колико је могао. Храм треба да сећа на српско-византијски стил и на доба Немањића.