Масариков двор Свакових
Велика срећа за кућу – времешну лепотицу с имањем у Падини – да је допала у руке Елени и Јану који су препознали не само вредност у квадратима и арима, већ и у традиционалним, па и уметничким квалитетима некретнине из 1927. године
Падина је лепо, под конац уређено село, како то бива свуда где живе Словаци. Пространим шоровима нижу се махом породична газдинства с авлијом – предњим и задњим двориштем, обавезним амбаром, торовима и стајама... Све то, конзервирано у времену, има и кућа на броју 8, у ЈНА улици, која је имала срећу да је од рушења спасу Свакови. Елена и Јано, млади, вредни људи, тражили су имање које би оставили својој деци, Емилији, Татјани и Максимилијану и та потрага довела их је до имања, у селу познатом као Масариков двор.
„Привукла нас је најпре кућа, али и огроман плац. Имамо троје деце и хоћемо да нешто направимо и оставимо, а наследници су кућу продавали. Први утисак је био да је све јако старо, али солидно урађено, иако стоји безмало век, колико знамо од 1927. године. Но, право изненађење тек нас је дочекало када смо ушли у главну кућу. Велике собе, све у радовима, осликано, намештај, детаљи, као да је неко до скора ту живео. Било је нестварно лепо. Срећна је околност да у кући дуго нико није живео, јер би је станари, вероватно, ʼосвежилиʼ кречењем и нестали би ретко сачувани радови старих мајстора – молера”, начиње причу Елена Свакова.
Ношње у аутентичном амбијенту
Како то бива, вест да је „двор” (двориште на словачком, што је згодна игра речи) добио нове власнике пролетела је селом и ето мештана, да провире, прошетају, питају и поделе сећања с новим власницима, шта и сами знају о кући. Онда је то толико узело маха да је Елена поред свог посла, домазлука и бриге о деци, готово свакодневно била ту, да кућу откључа за све који поштују традицију и памте. Домаћини су убрзо схватили да њихово ново имање има и посебан потенцијал. Како ред и налаже, уприличили су и свечано отварање, па је било музике, песме, сликања, а три собе, кухиња и оставе, некада кућа за слуге, па помоћни објекти, радионица, огромна пушница, стаја, штале, амбар и педесетак ари баште и дворишта, били су препуни гостију. Чини се, дошло је цело село.
„Само су искакала сећања... и ми смо имали ово, па ово, свашта су нам наше комшије причале. Пробудила су сећања старијих, на детињство и младост, било је и суза. Одмах нас је звала и колекционарка словачких народних ношњи Зузана Котвашова, да каже да је сачувала скоро све ношње Масарикових, а како припрема књигу, мало, мало, па ме зове да кућу откључам како би сликала моделе у амбијенту. Тако смо схватили да имање морамо обновити, али да остане аутентично. Мајстори које би позвали да нам среде зидове и фасаду морали би добро познавати старе технике”, прича Елена за „Магазин”.
За сада су окончане тек ситније поправке, комплетна рестаурација биће већ на пролеће. Велика срећа за времешну лепотицу и имање је да су допали Сваковима, који су препознали не само вредност у квадратима и арима, већ у традиционалним, па и уметничким квалитетима некретнине коју су пазарили.
Туристичка атракција
Намерни су да овде организују изложбе, радионице, базаре, концерте словачког фолклора и друга окупљања. Тако је Масариков двор за кратко време угостио малишане из овдашње осмољетке, а падински сликари наивци радовима украсили пространо имање, које власници виде и као место своје будуће туристичке понуде. У дворишту треба да никну бунгалови, летњиковац и у дну простор за камповање са свом инфраструктуром. Наравно, да све уклопи, а не наруши, аутентични амбијент.
„Најважније нам је да имање оживи. Видимо га, пре свега, као место догађаја и манифестација, које негују културно нематеријално наслеђе Словака, а у сналажењу око оснивања непрофитне организације „Масариков двор” и неопходне израде пројеката, много нам је помогла Асоцијација за едукацију и регионални развој (AERD). И иначе, овде у Падини, људи држе до обичаја и традиције, рецимо наш комшија Павел Петраш, такође је своје имање претворио у прави музеј са око 35.000 етнолошких експоната. У Падини има шта да се види”, поручује Елена Свакова.
Старе газде памте по добром
„Ја старе газде знам као Месјарикове, чувену и имућну фамилију. Сећам се добро и њих и те куће у коју смо као деце улазили. Били су то пријатни људи, старка нас је увек послужила колачима. То је за нас сиромашније била велелепна кућа, они су се бавили пољопривредом, били су богати сељаци, зато су и могли да сазидају две такве истоветне куће, а у овој коју је сада продата посебно памтим таван с даском за жито и кукуруз. Кућа је била дивна, сва у сликама, али то није рад мајстора одавде. Мустре су сигурно донесене са стране, јер су за Падину карактеристичне само руже, а и зидови нису само окречени, па ваљкани на метар, већ се ишло шаблон на шаблон, мустра на мустру, да се добију слике у нијансама”, објашњава нам Павел Петраш.
Наслеђе и историја Словака
У овом крају он је познат као чувар традиције Падине, у коју су Словаци стигли пре више од 220 лета и настанили између две долине, на осмом километру од данашње Ковачице. Уселили су се 1804. године у новоизграђене куће граничарске породице, али како је оскудица воде дуго била нерешив проблем, прве придошлице су напуштале овај крај. Зато су војне власти започеле бушење неколико бунара из којих је вода избијала са дубине од 40 метара, а извлачила се уз помоћ чекрка који је покретала коњска запрега. Тако у Падини до данас стоји реконструисан и обновљен „Шајбенов” бунар – долап ископан 1814. године.
