Чудесно острво Пенанг

Будистички храмови, ботаничка башта и мурали само су део занимљивости које красе Џорџтаун, главни град. Под британском и јапанском окупацијом били су све до 1957. године, када је држава стекла независност

После дугог путовања с преседањем у Дубаију, слетели смо на острво Пенанг, које се налази у Малезији. Повод нашег боравка била је математичка конференција, на којој је мој отац, Милутин Обрадовић, одржао предавање.

Ово необично острво је било под британском и јапанском окупацијом све до 1957. године, када је Малезија стекла независност. Пенанг је све до 1977. био важна лука за поклонике који су ишли у Меку, након чега се развио авионски саобраћај.

Првог дана смо посетили главни град Џорџтаун, који је под заштитом Унеска. Велика гужва се створила код најпопуларнијег мурала „Деца на бициклу”, који је осликао Ернест Захаревиц, иначе родом из Литваније. Он је осликао укупно шест мурала 2012. године, поводом фестивала у Џорџтауну, и стекао је светску славу. Наставили смо ка сојеницама, које су претворене у туристичку атракцију. Укупно има седам села-сојеница, и њих су основали Кинези, који су долазили као имигранти да раде на Пенангу.

Становништво сачињавају Малајци (исламска вероисповест), Кинези и Индуси, и у свим институцијама су све три групе присутне. Људи су изузетно љубазни, дружељубиви и спремни да прискоче у помоћ, уколико је потребно. Ниједног тренутка нисам стрепела за своју безбедност, чак ни када сам сама улазила у сокаке у којима није било никога. Премда, власници златара стрепе – испред сваке стоји по један стражар с пушком.

Буда који је прилегао

Будистички храм у Џорџтауну, с Будом дужине 33 метра, не приказује Буду како спава, као што неки људи тврде, већ је он отворених очију и изгледа као да је прилегао да се одмори. У суштини, Буда је у свом последњем стадијуму болести, спреман да крочи у паринирвану. У храму постоји и точак среће. Ја сам извукла добру карту судбине први пут, а други пут нисам била задовољна, па сам вратила папир. Кажу да тако и треба – да се папир којим нисмо задовољни никако не сме уништити. На излазу из храма има пуно монаха који воде псе аките на повоцу, а с друге стране улице је хиндуистички храм с великим плавим слоном.

На другом крају острва се налази најлепши комплекс будистичких храмова у склопу храма Кек Лок Си, основаног 1891.

Успињачом смо се попели на брдо Пенанг, које је на 833 метра надморске висине. Било је свеже, магловито јутро, али после неколико сати је сунце грануло, магла је нестала, и могли смо да видимо цело острво, као и мост који повезује острво Пенанг с континенталном Малезијом.

Желела сам и да видим мајмуне у њиховом природном окружењу. На Пенангу постоје две врсте: тзв. дускy лангур, који је црне боје и има беле кругове око очију, с младунцима јарконаранџасте боје. Друга врста, дугорепи макаки, сматра се мање угроженом и Малајци их називају обичним, браон мајмунима. Запутила сам се у ботаничку башту отвореног типа која се простире на преко 30 хектара, у којој је обиље дрвећа и растиња разноразних боја. После сат времена шетње, била сам разочарана, пошто нисам наишла ни на једног мајмуна и почела сам да се жалим људима који су се бавили одржавањем. Рекли су ми да се вратим, да ће их ускоро бити свуда око мене. И тако је и било – пуно мајмуна који прилазе слободно, у нади да ће добити храну.

Краљ воћа непожељан у хотелу

После овог интересантног искуства, попричала сам са чуварима, који су били радознали да чују одакле долазим. Рекла сам им да сам из Србије и да сам дошла у ботаничку башту да видим мајмуне. Изненадили су се и питали ме: ,,Како, па зар у Србији нема мајмуна?”

Не можете да посетите Малезију, а да не пробате дуријан, који Малајци називају „краљем воћа”. Дуријан је забрањено уносити у хотел због јаког мириса.