Трагом знаменитих Срба у Бечу
„Вуков Беч” град је успомена на значајне људе наше културе и историје, од старих спомен обележја на кућама Доситеја, Бранка и Његоша до новијих – спомен плоче Мини Караџић и парка „Дијана Будисављевић”
Будући далеко од Србије, ја сам у мислима био у њој и с њом у Бечу, трудио сам се да се записујем све што сам о отаџбини знао и удаљавао сам се из Беча само да видим Србију или који други крај српског народа – писао је Вук Стефановић Караџић, реформатор нашег језика, писац и сакупљач народних умотворина који је и данас симбол српске културе у главном граду Аустрије. Јер, био је предводник генерације српских интелектуалаца 18. века који су се школовали у аустријској престоници.
Сматра се да је он отворио врата царског града за Србе, али и да су захваљујући њему и плејади интелектуалаца тог времена Европљани сазнали за „један мали, али поносан народ који има богату културну баштину”, како га је представљао. То је био и разлог да обилазак Беча, трагом знаменитих Срба и њихових споменика, започнемо од куће чији је део Вуку уступио за живот кнез Милош Обреновић. Творац данашњег фонетског ћириличног правописа са поруком „пиши како говориш”, ког је у посете примао и Гете и који се после учешћа у првом српском устанку још 1813. преселио у Беч, у овој кући је 1864. године и преминуо. О томе сведочи табла на прочељу угаоне двоспратнице у облику латиничног слова в, на углу уличица Мароканер и Траунове, где смо се за почетак ове шетње на нашли са професорком Светланом Матић, која је заједно са Марком Лопушином аутор књиге „Трагови бечких Срба”.
„Траунову кућу”, иначе, купио је Милош Обреновић петнаестак година после аутономије коју је извојевао за Београдски пашалук, онда када је кренуло све у другом правцу. Отоманска царевина и Руско царство у споразуму с аустријским двором одредили су му Беч за место боравка. Поред имања у Хицингу где су данас бечке пивнице, Милош је купио ову кућу близу бечких дворова, али ван градске тврђаве или садашњег Ринга. Дозволио је да се Вук који му је „био на услузи”, и поред некадашњих несугласица – када га је писац критиковао и кнез му забрањивао штампање књига у Србији – пресели с породицом на један цео спрат из своје дотадашње куће: у овом здању је до краја његовог живота о њему бринула његова ћерка Мина Караџић. На Вуковом погребу, прича саговорница, била је цела српско- бечка омладина, а до Санкт– Марксовог гробља носили су га тада наши млади филозофи.
Недалеко од његовог последњег дома, стигли смо до Амбасаде Србије у Бечу, смештене у једном од старих здања у трећем округу „града на лепом плавом Дунаву” у ком се она налази од 2011. године. У плану је да се изгради ново здање наше амбасаде на плацу који је Србији даривао градоначелник Беча, јер су дипломатски односи са Аустријом успостављени још 1836. када је кнез Милош примио првог српског конзула. У даљој шетњи, два блока одатле, стигли смо до српског православног Храма Светог Саве. У цркви је било топло и живо у недељу – крштење, трубачи испред, а на спрату деца која уче српски језик. У капели су слике главних светаца наших слава, док се чује на нашем да су „мање свеће 50 центи”... Баш као код куће.
„Црква Светог Саве, саборно седиште Аустријско-швајцарске епархије, довршена је 1890. године. На зиду цркве налази се спомен плоча Сави Мркаљу, учитељу, монаху и филологу, а дело је сликарке Љубице Мркаљ, чланице Српског књижевног друштва и његове потомкиње. Учитељ је и пре Вука јавно захтевао да народни језик постане књижевни.
Недалеко од цркве, у продужетку шетње улицом Разумовски стигли смо на истом потезу и до бронзане спомен-бисте Вука Караџића. Копија је споменика вајара Петра Убавкића из нашег Народног музеја, а која је поклон Града Београда Граду Бечу, као успомена на реформатора због ког град називају и „Вуков Беч”. Њу су 1988. открили тадашњи градоначелници Беча и Београда Хелмут Зилк и Александар Бакочевић и налази се испред још једне од кућа у којој је Вук становао. На зиду тог здања, аустријско-српско културно дтруштво „Вилхелмина Мина Караџић” успело је да постави спомен плочу Вуковој ћерци Мини, аустријско-срспкој сликарки и књижевници, на Видовдан 2021. Плоча је дело вајара Боре Лукића.
„Дуго је трајала борба за ову спомен плочу. Неки су се бунили зашто је не поставимо испред куће у којој је Мина као удата за професора Алексу Вукомановића живела годинама, али тамо нисмо добили сагласност станара. Најзад, њен рад и просвећеност везани су за дело њеног великог оца, ком је била и преводилац и архивар. Зато смо хтели да ово здање чији су се станари једногласно сагласили, као и парк испред њега који наши људи одржавају и остављају цвеће, претворимо у четврт Вуковог Беча, где и екскурзије наше деце могу да се подсете на најзначајније походе српске културе у Бечу”, рекла нам је Светлана Матић, иначе и председница удружења које носи Минино име.
У Бечу постоје још многе куће у којима су дуго живели српски великани, додаје она. Поред Караџића, Доситеја и Бранка, „Бечлије” су били и Руђер Бошковић, Доситеј Обрадовић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Петар Петровић Његош, Петар и Паула Прерадовић...
На кући Бранка Радичевића у улици Шлосел пише „Овде је српски песник Бранко Радичевић 1824-1853 имао свој задњи дом на земљи” , на једној од кућа Доситеја Обрадовића да је ту „живео и деловао дуго година књижевник и реформатор српске културе”, а на Његошевој кући су речи: „У Бечу је провео последњи део свог кратког живота П. П. Његош – владика Раде – највећи српски песник”.
Нешто даље од центра, у деветом округу на приобаљу дунавског канала које зову „Земљом ружа” отворен је 2014. Парк Дијане Будисављевић (1891-1978), посвећен хуманитарки аустријског порекла и српској снајки удатој за Јулија Будисављевића, познатој по спасавању хиљаде српске, јеврејске и ромске деце из Јасеновца и других логора НДХ. Познато је да је њу Србија постхумно одликовала медаљом за храброст „Милош Обилић” коју је примио њен праунук Леонардо Рашицо из Бразила, а СПЦ јој доделила Орден царице Милице. На клупама међу јесењим лишћем, подсетили смо се наше дуге историје у „главном српском граду у расејању” у ком данас живи више од 180.000 становника нашег порекла. У ком, такође, постоји Трг Београд поред раскошних палата дворца Хофбург – име је исписано на споменику победничким аустријским ратним походима с краја 17. и почетка 18. века. На њему стоји уписана 1917. као година када је принц Еуген Савојски освојио односно ослободио Београд у бици против Турака.
У историјској престоници на светској мапи, како на шалтерима на аеродрому и у продавницама, тако и у метроу, као и на клизалишту код парламента, чује се наш језик.
У Техничком музеју бисте Тесле и Руђера Бошковића
Никола Тесла није живео у Бечу, јер је студирао у Грацу. Као заслужни грађанин Аустроугарске монархије је 1908. добио почасни докторат Техничког универзитета у престоници, а његова биста у Техничком музеју је поклон Владе Југославије. И истом музеју налази се и биста Србина дубровачког порекла – филозофа, путописца и математичара Руђера Бошковића коју је израдио Маријан Гејшак.
Дијаспора: „Политика” огледало наше културе
Српска дијаспора у Бечу окупљена у Клубу „Бечке поете” позвала је у госте „Политику” чију отштампану велику прву страну држи на зиду.
– „Политика” је од настанка до данас огледало српске културе, због чега ће за нас исељенике у иностранству, увек имати важну улогу. Прве писане речи научили смо у најстаријем дневном листу на Балкану из ког и данас сазнајемо шта се дешава на културној сцени и марице и целог региона, каже председница клуба Мирел Томас.
