Варош из вести

Кад завеју снегови и стегне мраз, једно место не силази с вести: Сјеница је наша најхладнија варош у којој су метеоролози забележили минус 38,3 (1954) и минус 35 (2005), али и снег висине 15–20 сантиметара 17. јуна 1989. године, кад му време ама баш никако није било. Подаци о српском Сибиру, како су ово место и Пештерску висораван одавно прозвали, стижу с једног узвишења изнад града, Радишића брда, на којем је метеоролошка станица. Људи су овде навикли на снег и на цичу зиму, и обично у шали кажу: „Шта је наша хладноћа у односу на Сибир и друга светска подручја с дебелим минусом?”

Походили смо Сјеницу ових јесењих дана, надали смо се пре првог снега, мада га је већ било. Мештане није изненадио, иако је направио русвај у оближњим шумама. С обе стране пута Ивањица–Сјеница, шуме изгледају као да је туда прошао торнадо, а поломио их је заправо мокар снег. У самој вароши слика је готово идилична: зидају се нове куће, у многим двориштима су уредно послагана дрва, спремна да, уз остале енергенте, рачунајући и угаљ, греју око 12.000 становника, колико данас живи у вароши.

Двор Немањића

У Сјеници су се вазда укрштали не само значајни путеви, већ и важни интереси Србије, Турске, Аустроугарске и Црне Горе. Некад је она била караванска станица, а један од дворова Немањића у средњовековној Србији управо је овде саграђен да би властела у њему уживала. Читав крај не оскудева у шумама, зашта су најзаслужније Голија, Јавор, Златар и Јадовник. Историја је богата и бурна, а понешто се, као споменици културе, и данас може видети у центру града, тамо где су шеталиште и Омладински трг. Преко малих речица су љупки мостови, а карактеристично за место су: џамија Валиде Султан, себиљ, сјеничка кућа...

Џамија је подигнута у 19. веку и одскоро обновљена, тако да не само бљешти пуним сјајем, већ и доминира овим симпатичним градићем. Себиљ је необична грађевина, реплика оној на сарајевској Башчаршији, мада такве постоје у Београду (на крају Скадарлије), у Новом Пазару и Тутину. Лепа, атрактивна сјеничка кућа доминира центром града и спој је традиционалне бошњачке и српске архитектуре с краја 19. и почетка 20. века.

Парк природе Голија, Пештерска висораван и сјеничка котлина, све се то уклапа у слику која путника и знатижељника дочекује у сусрету с овим крајем. Жуборе потоци, ради још по нека воденица, на пропланцима пасу стада оваца и крава. Мање их је него неких минулих година, па ипак сира, кајмака, пршуте, суџук кобасице, свежег јунећег и телећег меса има довољно у радњама. У време нашег боравка, запазили смо већу групу туриста из Бугојна. Да бораве овде, а да не купе чувени сјенички сир, није се постављало питање. Сви су се враћали с пуним торбама у којима су, осим сира, вирили и добро упаковани кајмак, пршута, кисела паприка у павлаци...

Добри познаваоци читавог краја скренуће вам пажњу и на место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, супруге цара Деспота Стефана. Владарка је с разлогом одабрала баш овај крај да ту ужива, поред толико других који су јој били на располагању. У многим здањима и данас се могу видети прелепи ћилими, рад жена овог краја. Давне 1905. Усни паша је овде основао ћилимарску школу.

Орлови „чувају” Увац

Домаћини у Сјеници су нам препоручили да походимо и манастир Куманицу, безмало на обали Лима, уз саму границу с Црном Гором. Потиче из 13. века, а обновљен је 2000. године. Поред светиње пролази пруга Београд–Бар и магистрални пут. Црква и манастирска порта блистају од уредности и лепоте, а верници долазе из свих делова света. Манастир се налази између Пријепоља, Бијелог Поља и Сјенице, у селу Врбница. Манастирску цркву је 1926. у рушевинама затекао познати српски архитекта и уметник Александар Дероко, када су урађена прва снимања и направљен цртеж основе цркве. У порти је чесма с лековитом водом.

Кад већ боравите у Сјеници, један дан одредите за посету Специјалном резервату природе Увац и бајковитим видиковцима с којих је поглед на меандре и високе литице заиста прелеп. Не постоји фотографија која би верно дочарала поглед на меандре с видиковаца Молитва, Велики врх, Равни крш, Ледени видиковац, Голуб и Равање. Овде је станиште и краљевство белоглавог супа, ретке врсте орла, импозантне величине, чији распон крила досеже и до три метра. Од истребљења је спасен управо у Сјеници, на Увцу, у чијем резервату природе, како смо сазнали од нашег љубазног домаћина Аднана Синановића из Туристичке организације Сјеница, има више од 130 регистрованих врста птица. Према речима Синановића, на Увцу се налази и највећа гнездећа колонија белоглавог супа у Србији и једна од највећих на Балкану, око 500 јединки, односно око 110 гнездећих парова.

У вароши и данас „ради” корзо, кафићи и ресторани не оскудевају у гостима, постоје места у којима се спремају изузетно укусни колачи и у којима можете да наручите сок од малине и лимуна, познатији као малинада. У радњама вас чека квалитетна, с ценама повољна текстилна роба и обућа, јер сировине стижу из Турске, а производња је у овом крају, најчешће у Новом Пазару. Наравно, обавезно пробајте мантије и веома укусне пите.

ВАЛОВИТИ МЕАНДРИ

Специјални резерват Увац је природно добро од изузетног значаја. Воде реке Увац усекле су се у кречњачке стене, формирајући валовите меандре, препознатљиве посетиоцима из целог света. Карактеристични су вијугаво речно корито и стрме литице. Огромно природно пространство, на висини између 760 и 1.322 метра, једном трећином површине припада сјеничкој општини.