Контрасти Индије
Брзим кораком у будућност у „сарију” богате традиције. Како у „паметним” градовима, тако и у пренатрпаним уским уличицама метропола, љубазним осмехом отварају врата свету
Дах Индије осетили смо већ отворивши прозор таксија с аеродрома. Поспани од дугих летова, новинари са свих страна Европе који су се после упознавања возили дуго кроз зелени Њу Делхи до хотела нису ни за трен могли да задремају од сирена аутомобила, зелено-жутих ауто-рикши, мотоцикала и, у превозу равноправних, колица с разним товаром, који се преплићу на булеварима у претицању без правила. Али будним нас је највише одржало махање житеља Делхија из аутомобила – возачи, млади и стари, а нарочито деца са задњег седишта, пожелели су нам топлу добродошлицу.
Да су жељни туриста из за њих далеких западних земаља, показали су нам и чим смо се надахнути убрзо запутили у срце Њу Делхија, који је британска колонијална империја изградила као административно седиште Делхија, града који данас има 33 милиона становника.
Улицу смо дуго прелазили заустављајући возила, машући или показујући новинарске ВИП пропуснице. И сами смо пријатно зачуђени да су се и најжешћи возачи љубазно заустављали.
А чим смо стигли до симбола града – Црвене тврђаве из 16. века, краљевске резиденције могулских владара све до 1857, када су Британци протерали последњег од њих – окружили су нас индијски туристи и породице у шетњи, тражећи заједничку фотографију. Остали бисмо до касно увече да смо свима испунили жељу, али су нам се убрзо неки од житеља околних четврти препоручили зa водиче до другог симбола историје града – Масџид џамије из периода султаната у Делхију (13–16. век), који је овде оставио неизбрисив траг до данас и поред мањинског процента муслиманских житеља у држави у којој је више од 80 одсто хинду верника.
Џамија је, као и храм Лотус, симбол религиозне толеранције и јединства у земљи у којој међу верницима има и сика, џанаиста, будиста, хришћана, јудаиста… Јер здање започето 1644. последње је дело великог градитеља Шаха Џахана, могулског цара који је изградио Таџ Махал и започео Црвену тврђаву. С два минарета од црвеног пешчара висине 40 метара, „звучник” је хиљадама верника који у сутон поздрављају и славе Алаха.
У уским улицама у којима се продају пури – џиновски слаткасто-љуткасти индијски уштипци, као и разнобојна шећерна вуна, жене у саријима, некад и с катанцима као носним накитом, ћаскају носећи кофе воде, док за њима трче деца, пресрећући успут туристе, не бисмо ли их приметили и из наклоности нешто поклонили. „Водич” нам је у одласку тражио само долар, а по повратку у хотел примећујемо да смо се извештили трчећи између мото-рикши и аутобуса, те нам метро, за који смо чули у међувремену да је најпристојнији превоз, није био потребан. Двеста рупија или око два долара је у Делхију вожња таксијем, кад га пресретнете или дозовете преко апликације „Убер”, а толико је и превоз тук-туком.
Кроз Капију Индије до парламента
Још једно место где вас „селфисти” сигурно чекају у „заседи” је Капија Индије, грађена у част војника који су погинули у Првом светском и Трећем англо-авганистанском рату. Иако боје пешчара од којег је грађена и изгледа природно и ненаметљиво међу енглеским зеленим травњацима и језерима, увече је посебна атракција јер је „пресвучена” у светле боје индијске заставе. Зато је и место маршева с порукама, али и протеста. Млади из Јуме који су дошли да је виде замолили су да се сликају с нама за успомену, али и у нади да ће и они осванути у медијима из Европе – за њих увек велике тајне, како кажу. Докторка Сара Мумбаши додаје да „смо сада ближи, јер у Индији, захваљујући реформама, солидно живе сви који хоће да раде и уче”.
Стазом од Капије стигли смо до старог здања Председничке палате Индије, која је отворила врата за учеснике Европског конгреса новинара. Грађена је као мешавина стилова у време колонијалне власти од 1911. до 1929. На улазу је керамичка статуа „МногоБуда”, која с мнoго руку и лица приказује дијапазон инкарнација и приказивања светог пророка.
На прочељу сале за заседања Председништва је Гандијева слика, а на врху степеништа и његова скулптура.
Успомена на вођу борбе за индијску независност, засновану на веровањима у истину и ненасиље која су потекла из хиндуизма, поново је присутна на југозападу Индије у његовој родној држави Гуџарат, где смо стигли летом „Ер Индије” (на којем се из пртљага одузимају електричне цигарете) да видимо обнову комплекса Гандијеве резиденције на реци Самбамарти. Предводник великог Марша за со 1930. од Ахмедаба до Арапског мора, као протеста против глади и пореза, али и неправди кастинског система, који је тад у 62. години пешачио 25 дана, први успешни штрајкач глађу који је с Нехруом извојевао 1947. индијску независност – иза себе и свог аскетског живота оставио је само сточић за којим је написао аутобиографију и дрвени „точак живота” из мануфактуре за прераду вуне, који је тако назвао у знак враћања традицији и веровању у поновно рађање.
Харе Кришна у храму Иском
У Ахмедабаду је најзанимљивији био случајни одлазак у храм Ишком (Кришна) када је „око камере” имало прилике да ужива у ритуалу Тулси вивах и пева химну покрета Харе Кришна. То је ведско традиционално слављење „удаје свете биљке (тулси је босиљак) за свевишњег Кришну”, који је и „извор” настанка бога Вишнуа – симбола обнове живота и владара света у тројству са богом рађања Брамом и Шивом, богом смрти.
Новинар који снима у храму никоме није сметао. Напротив, у све темпераментнијој игри током трансценденталне мантре у песми младића на једној и жена на другој страни, позирали су камери. Марата Вешмо, млади ИТ стручњак, дошао је с мајком: „Радим у напредним технологијама Индије, али поштујем нашу традицију. С празником Тулси вивах почиње сезона венчања у Индији и траје шест месеци.”
Крајем октобра и почетком новембра свуда је и фестивал „Дивали”, који симболише победу светлости над тамом, добра над злом и знања над незнањем. Због тога су и у сценографији венчања увек лампе и свеће поред цвећа, људи током те сезоне размењују слаткише, на све стране виђамо невесте под чипком.
После историјско-верских лекција и свих препорука древних ајурведе и јоге о једноставном и здравом животу, новинари су посетили пројекте будућности: прво изградњу највећег Ривер фронта (речног фронта) у Индији на реци Сабамарти, са чијих обала је расељено 14.000 сиромашних породица. У пловидби реком видели смо нови светлећи мост назван „Индира”. Обишли смо оближњи Гифт-сити, стопостотно самоодрживи научно-технолошки центар, са системима рециклаже и прераде воде.
Последња посета „будућности”, паметном бизнис граду Долера, завршила се обиласком Долине Индуса, народа из долине реке Инд, где су сачувани остаци цивилизације од пре 4.500 година, старије од египатске. Лука древног града Лотала била је почетак урбаног планирања – на њеном месту почиње изградња најсавременије еколошке луке и модерних музеја. Индија иде брзим корацима у будућност, одевена у „сари” свог богатог наслеђа.
Црвена тачка на челу
На аеродрому у Ахмедабаду новинаре Европе дочекали су стављајући нам црвену тачку на чело, што је знак поштовања госта. Тилак или поту ствара осећај светости, хлади чело и штити од губитка енергије, а осим на киповима светаца на челима је хинду верника. Удате жене носе црвену тачку од смесе биљног праха и уља шафрана. Боје се разликују према касти: Брамани носе белу тачку као ознаку светаца и образованих људи, кшатрије црвену као припадност ратницима, ваишје или каста трговаца жуту као напредак, а најнижа каста шудре црну, знак да служе осталима. У Индији се и даље, иако је председница Друпади Мурму из најнижег поткастинског племенског слоја „недодирљивих”, практикује унутаркастинско венчање.
Возач напустио тук-тук
Вожња ауто-рикшом или тук-туком у Ахмедабаду кошта до сто рупија или око долар, мада има возача који ће вам тражити и три пута више – на вама је да се договорите. Возач који је позван преко апликације „Убер” возио нас је за свега 40 рупија, што је исто толико центи, али изненадно се зауставио и напустио возило. На наше изненађене погледе, улазећи у оближњу радњу, довикнуо је „Само на два минута!”
