Др Марко Јовашевић: Случајности не постоје

Гост „Политикиног” подкаста био је Марко Јовашевић, доктор медицине, психотерапеут и писац. После медицине завршио је специјалистичке студије на ФОН-у, радио је као пројект менаџер у једној компанији, а онда је донео важну животну одлуку да ће психотерапија бити његов животни пут, што је и остварио. Недавно је објавио свој први ропман – „Случајности не постоје – на терапији код Епикура”, који представља комбинацију филозофије и психотерапије

Сматра да је немогуће да се нико не пронађе у његовој књизи. Ту су и четири јако занимљиве ситуације са психотерапијом, које се, ипак, не дешавају стручњацима тако често.

– То је све отишло у неком смеру психотрилера, до краја романа то заиста постаје психотрилер. Једно је трансгенерацијски образац понашања, то је у ствари како ми та уверења преносимо. Уверења ми преносимо са баба, деда, чукун баба, чукун деда, па родитеља и даље и негде их не освешћујемо довољно и не радимо на њиховим променама и онда настају последице. Пошаст данашњице је коцка о чему такође говорим. Затим, ту и део о нарцису, јер сам морао да појасним како изгледа нарцисоидни поремећај личности, не нарцис, па да се ту направи нека здрава разлика. Четврти је један занимљив случај, то је у ствари једна терапеутска тема где ми у ствари пројектујемо нас у раду са клијентом – каже наш саговорник.

Који је његов рецепт за срећан живот?

– Треба прихватити да апсолутна срећа не постоји, прихватити да срећа није еуфорија. Ми тежимо еуфорији, хоћемо да се напијемо, хоћемо да много хране поједемо, да тиме негде купимо срећу. Не треба куповати срећу на неки начин. Мислим и да треба некада бити тужан. И доколица је добра некада. Нормално стање је када седиш и када гледаш у реку која протиче и апсолутно не радиш ништа и пријатно се осећаш. То је за мене срећа. Учили су нас погрешно да је једино продуктивност срећа и да је једино то пут до среће, да једино тако имаш смисао на овој планети и да је доколица безвезе, да је доколица мајка порока. То није тачно. У конструктивној доколици и у конструктивном ленчарењу разноразне идеје се стварају. И разноразне креације. Уметник ће рећи да је своје дело смислио искључиво у таквом стадијуму – додаје гост нашег подкаста.

У подкасту је говорио и о томе због чега неке жене бирају мушкарце који личе на њихове очеве и због чега то раде?

– Ако причамо о жени која је у детинству имала недостатак очинске фигуре, нестабилну очинску фигуру са којом није могла да подели емоционално неке ствари, она онда може тражити у будућности партнера који личи, на „прву лопту”, на њеног оца. Он може да буде емоционално недоступан, а она да покушава да код њега изазове оно што код оца није изазвала. То јесу образци понашања који се често могу десити. Када особа освести и схвати након друге, треће везе, очему се ради, онда дође код психотерапута, поприча, постане свесна тог образца, али ни онда није лако. Углавном, људи када сами покушавају да направе ту промену после освешћења, одлазе у тотално другу крајност. Изабере особу која уопште није таква и он је досадан.

Ми на терапији са таквим људима морамо да будемо подршка, да у наредним корацима препознају неке ствари, али да и кад уђу у неку нову везу будемо ту негде уз њих док пролазе кроз то, да имају идеје да процесуирају – сматра Јовашевић.