Бела кућа - Традиција, луксуз и контроверзе
Једна од најпознатијих зграда на свету, Бела кућа, тренутно изгледа сасвим другачије. Њено Источно крило, традиционално дом Прве даме и њеног особља, као и Источна колонада су срушени. Замениће их много већа структура - балска дворана која може да прими готово 1.000 гостију.
Више од једног века, амерички председници су обнављали, проширивали и модернизовали Белу кућу, настојећи да очувају њен историјски значај, али и да је прилагоде потребама свог времена.
Од Теодора Рузвелта, који је 1902. године изградио Западно крило, до Барака Обаме који је на Јужном травњаку додао башту и кошаркашки терен, свака администрација оставила је свој траг. Ипак, ниједан председник у новијој историји није изазвао толико пажње због реновирања као Доналд Трамп.
У тексту под насловом „Како Трамп преуређује Белу кућу према свом лику”, BBC пише:
„Председници долазе и одлазе, али Бела кућа остаје као стални симбол америчке моћи и традиције - да ли је баш тако?
Прошлог месеца су грађевинске екипе срушиле делове легендарне зграде који су стајали више од 120 година, да би се остварили планови Доналда Трампа.
Драматични призори рушења Источног крила били су највидљивији знак до сада да садашњи амерички председник жели да преуреди Белу кућу према сопственом лику”.
Критичари се плаше да ће нова зграда од 8.400 квадратних метара надмашити резиденцију Беле куће која се простире на 5.100 квадратних метара.
Процењена вредност пројекта износи око 300 милиона долара, а очекује се да ће радови бити завршени пре краја Трамповог мандата. Финансирају га сам председник и донатори, укључујући десетине компанија, међу којима су Амазон, Гугл и Мета, као и неколико инвеститора милијардера.
„Дубоко сам забринута да ће нова зграда преплавити саму Белу кућу и нарушити њен класични баланс“, упозорила је др Керол Квилен из Националног фонда за очување историјских споменика, у писму којим је затражила обуставу радова.
Међутим, док су се апел и расправа тек покретали, део Беле куће је већ био срушен. Према Трамповим речима, Источно крило је морало у потпуности да се сруши „да би се урадило како треба“, додајући да је одлука донета након „студиозних консултација са неким од најбољих архитеката на свету“.
Трамп каже да је балска дворана нешто о чему је сваки председник сањао током више од 150 година и да ће бити „најлепша на свету“.
Елиминисаће потребу за „великим и ружним шатором“ који би постављали за велике догађаје попут државничких вечера, док би особље, како је за BBC рекао Мартин Монђело, историчар Беле куће, газило по блату.
Званичници Беле куће наводе да су сви историјски артефакти сачувани, а Историјско удружење Беле куће спровело је дигитално скенирање и фотографисање зграде, како би се створио трајан запис о њеном изгледу. Ипак, снимци тешке механизације која руши зграду из 1902. године изазвали су шок и негодовање широм САД.
„Ружичњак”
Трампов однос са здањем у авенији Пенсилванија број 1600 дуго је био компликован. Током свог првог мандата, наводно га је описао као „праву рупу“ и често одлазио на своје имање Мар-а-Лаго у Палм Бичу на Флориди, луксузну вилу и клуб за одабране чланове.
Сада, током другог Трамповог мандата, у Овалном кабинету доминирају злато, барокни детаљи и раскошни намештај који, према мишљењу дизајнера, више подсећају на европске палате него на симбол америчке демократије.
„Сва позлата и орнаменти су постављени на места где не припадају“, оцењује њујоршки дизајнер ентеријера Томи Ланден Хуертер за BBC. „Оригинални дизајн Беле куће био је сведен, управо да би се нагласило да САД нису монархија.“
Он сматра да бивши инвеститор у некретнине намеће Белој кући дизајнерске стандарде многих својих хотела.
Трамп, с друге стране, сматра да Бела кућа треба да „одражава величину Америке“. Он је рекао да су декорације направљене од 24-каратног злата „највишег квалитета“. На својој платформи Truth Social се похвалио како је Овални кабинет „лепши него икада“ и да „страни лидери почињу да паниче од његовог изгледа“.
Промене се нису зауставиле ни на Ружичњаку, месту које је од времена Кенедија служило као сцена за бројне историјске тренутке. Трамп је преуредио башту, заменивши травнату површину белим каменом и додао јарболе са америчким заставама, високе 30 метара.
Нови простор упадљиво подсећа на терасу његовог луксузног клуба Мар-а-Лаго на Флориди. Чак су и сунцобрани од истог произвођача.
На питање да ли је задовољан реновирањем, амерички председник је рекао да је добио „одличне критике“, не прецизирајући од кога.
Док једни ове промене виде као нарушавање националног симбола, Трампови сарадници тврде да је председник „градитељ у срцу“ и да му је циљ да побољша оно што је „већ величанствено“.
Мењање беле резиденциjе
Бела кућа, зграда која се налази и на новчаници од 20 америчких долара из 1998. године, током више од два века свог постојања, била је сведок пожара, ратова и великих реконструкција.
Теодор Рузвелт је 1902. године саградио Западно крило, Вилијам Хауард Тафт додао први Овални кабинет, а Хари Труман је 1948. потпуно обновио унутрашњост, задржавши само спољашње зидове.
Сваки председник оставио је свој траг, било у архитектури, било у ентеријеру, декору или начину на који је отварао кућу јавности. Труман је ојачао конструкцију, Кенеди је додао елеганцију, а Обама увео соларне панеле.
Трамп, међутим, свој траг оставља другачије, у позлати, камену и бетону. Мало је вероватно да ће негодовање обуздати председникову жељу да свој печат на Белу кућу стави и кроз архитектуру која, попут њега самог, изазива и дивљење и полемику истовремено.
Зграда која је преживела ватру и историју
Град Вашингтон један је од ретких у свету који је пројектован пре него што је изграђен. Прво су Бенџамин Бенекер и Ендрју Еликот израдили мапе, а потом је француски архитекта Пјер Шарл Ланфан одредио правце булевара и распоред најважнијих зграда. На једном брду требало је да стоји Капитол, а на другом — кућа председника.
За будући председнички дом расписан је јавни конкурс. На Џеферсонов предлог, вест о такмичењу објављена је у новинама широм земље. Победио је Џејмс Хобен, млади ирско-амерички архитекта, чији је једноставан, али елегантан неокласични дизајн одушевио одбор, пише Мајами хералд. Камен темељац положен је 13. октобра 1792, а осам година касније, кућа је била спремна за прве станаре.
У новембру 1800. у њу се уселио Џон Адамс, други председник САД. Зграда је била хладна, недовршена и неудобна. Његова супруга Абигејл качила је веш да се осуши у Источној соби, јер је сматрала да би било непристојно окачити председников веш напољу.
Када је Томас Џеферсон преузео дужност 1801. године, Бела кућа је већ била највећа стамбена зграда у Америци. Он је наручио тапете и намештај из Француске, чиме је увео дух европске елеганције који је и данас присутан. У то време, резиденција се звала „Председничка палата“, а касније „Председничка кућа“.
Током мандата Џејмса Медисона, САД су поново заратиле са Енглеском. Када су британске трупе стигле до престонице, његова супруга Доли одбила је да напусти зграду док чувени портрет Џорџа Вашингтона не буде скинут са зида и спасен.
Бела кућа је тада изгорела, али је портрет, једини оригинални предмет који и данас краси зидове - преживео. Након рата, зграда је обновљена и окречена у бело да би се прекрили трагови дима. Тако је народ почео да је зове једноставно - Бела кућа.
У Белој кући избио је још један пожар, 1929. у Западном крилу, за време председника Херберта Хувера.
Током већег дела мандата Харија С. Трумана, унутрашњост куће била је потпуно уништена и морала је да буде изграђена изнова. Док су радови трајали, Труманови су живели преко пута, у Блер Хаусу.
Стварање традиције
Председници су одавно добили слободу да у својој резиденцији, кроз декорацију и атмосферу, изразе лични печат. Томас Џеферсон је био први који је увео традицију отворених врата, приредивши у њој 1805. године инаугурацију и пријем, на који су високи гости, једноставно, пошли с њим са Капитола право његовој новој кући.
У Плавој соби дочекивао је грађане, а убрзо је отворио врата Беле куће и за јавне обиласке. Од тада, ово здање је готово увек било доступно посетиоцима, осим у ратним временима.
Џеферсон је увео и обичај годишњих пријема поводом Нове године и 4. јула, који су постали традиција.
Ипак, непредвидиве масе понекад су знале да измакну контроли. На инаугурацији Ендрјуа Џексона 1829. године, чак 20.000 гостију је нагрнуло у кућу, а председник је морао да побегне у оближњи хотел. На травњаку је служен сок од поморанџе и виски, само да би се окупљени измамили напоље.
После времена Абрахама Линколна, инаугурационе гужве постале су превелике за скромне просторије Беле куће. Тек за време председника Гровера Кливленда, крајем 19. века, уведен је нов обичај: смотра трупа са заставама окићене трибине постављене испред куће, која ће касније прерасти у данашњу инаугурациону параду.
Пријеми поводом Нове године и Дана независности трајали су све до 1930-их.
Бела вила у неокласичном стилу
Бела кућа у Вашингтону прави је пример неокласицизма у архитектури, правца који се, од средине 18. века, надахњивао савршеним пропорцијама античке Грчке и Рима. Неокласицизам је рођен у Риму око 1750. године, али се убрзо проширио Европом захваљујући уметницима и архитектама који су, после „Велике туре“ по Италији, доносили са собом новооткривене идеале реда, симетрије и јасноће форме.
У том духу, архитекта Џејмс Хобен, који је пројектовао Белу кућу, спојио је елеганцију римских вила и грчких храмова са строгошћу класичне композиције. Стубови, троуглови и уравнотежене фасаде одају дух разума и реда — вредности које су и саме биле темељ младих Сједињених Америчких Држава.
