Четири београдске дворске целине

Вук Караџић је без претеривања написао да је кнез Милош „поградио дворе по целој Србији, и живи као какав земаљски Бог”. Јесу ли његови наследници саградили толико дворова колико он и да ли су у њима живели као богови? Приповест која следи односи се само на дворске комплексе у Београду.

У њему су постојале четири дворске целине, које до сада нису биле издвојене као културолошко, архитектонско и историјско наслеђе 19. и 20. столећа. Прва и најстарија целина јесте Калемегдански дворски комплекс. Њега су чинили Господарски конак, Конак кнегиње Љубице, обе Митрополије и Саборна црква. Ова целина је према броју објеката малобројна и никада није била ограђена. Настајала је после Другог српског устанка, од уступања и куповине пашиног конака (1815, 1818), његове оправке (1836) и оправке оба здања Митрополије до изградње Конака кнегиње Љубице (1829–1831) и Саборне цркве (1837–1841). Можемо слободно рећи да су то двори Обреновића из времена двојне турско-српске управе Београдом и Србијом. Ова дворска целина налазила се у српској вароши, која се постепено ширила науштрб турске вароши. Због близине Калемегдана, седишта београдског паше и турске војске, није имала могућности да постане резиденцијално место српских владара у време аутономног статуса Кнежевине Србије. Ни Господарски конак, ни Конак кнегиње Љубице нису били стално, већ привремено пребивалиште сва три кнеза – Милоша, Милана и Михаила.

Ради владареве сигурности, која се мерила тиме да буде што даље од врховне турске власти и калемегданских топова, кнез Милош је, поред Крагујевца као престонице и тамошње дворске целине, саградио и Топчидерски дворски комплекс, други у Београду. Топчидерски конак сазидан је 1831, придворна Црква Светог Петра и Павла подигнута је следеће године са свештениковом кућом, потом Обелиск кнеза Милоша, и мањи конак (чардак) уз Топчидерски поток. Било је још пратећих објеката: кула са сатом, механа, воденица, скела, ледерница, коњушница, шупе... Касније је Топчидер био државно добро – Економски завод и апсана. Посебну вредност чини Топчидерски парк, негован и од Обреновића и од уставобранитеља. Комплекс је био ограђен. Познат је као летњи дворац Обреновића, а користио га је и кнез Александар Карађорђевић.

Теразије и Дедиње

Трећа владарска целина, која је била у употреби обеју србијанских династија, Обреновића и Карађорђевића, јесте Дворски комплекс на Теразијама, оивичен данашњом улицама Краља Милана, Кнеза Милоша, Милана Јовановића и Булеваром краља Александра. Основу будућој дворској целини дали су Стојан и Алекса Симић, подижући кућу изван вароши, на Теразијама (1840). Кућу је продао Стојан држави за 13.500 дуката царских 1844. године ради исплате дуга и у њу се уселио кнез Александар Карађорђевић пошто су на њој дограђена два бочна крила (1845). Од тада је кућа Симића, позната као Конак, резиденција србијанских владара. Исте године подигнут је и Мали дворац, с леве стране Конака, у којем су биле смештене државне установе. Иза Конака била је саграђена Зграда главне страже (пре 1852). С десне стране Конака подигнут је Престолонаследников конак (1860), у којем су била смештена министарства унутрашњих и спољних послова. Потом су још дограђене: зграда за музеј, леденица, ковачница, стаклена башта, штала, кујна и још неколико мањих објеката. Око комплекса била је ограда, која је позлаћена према Улици краља Милана у време друге владавине кнеза Михаила. Иако није чинио целину са овим комплексом, њему се може придодати и двор у Сава махали (1837/38), који се налазио у непосредној близини (угао Немањине и Гепратове улице).

Теразијски дворски комплекс био је државно власништво, а за време друге владавине Обреновића и државно и приватно, будући да је Престолонаследников двор и још неке од наведених објеката саградио кнез Михаило својим средствима.

Теразијска дворска целина довршена је тек у другој половини 19. и почетком 20. века. Срушен је Мали дворац и на његовом месту подигнут двор краља Милана Обреновића (1881–1884), познат и као Стари двор или Скупштина Града Београда. Насупрот њему саграђен је Двор краља Александра Карађорђевића (1911–1918) или Председништво.

Четврта дворска целина слична је другој и по месту и по власницима. Реч је о Дворском комплексу на Дедињу, власништву династије Карађорђевић, довршеном 1934. године. Ову дворску целину чине: кућа краља Александра, кућа за престолонаследника и децу (познатија као Бели двор), црква посвећена Светом Андреју Првозваном, парк и више пратећих објеката са скулптурама Ивана Мештровића. Дворска целина је ограђена и очувана.

Тужна је и трагична судбина дворских целина двеју србијанских династија. Милош Обреновић саградио је у Крагујевцу, док је био престоница Кнежевине Србије, дворски комплекс (Кнежев конак, Кнегињин конак, Амиџин конак, Михаилов конак и више пратећих објеката), а сачувани су од немарности српске, и зуба времена, само Амиџин и Михаилов конак. Дворски комплекс кнеза Милоша у Пожаревцу (Кнегињин конак, Конак кнежева Милана и Михаила и низ објеката) више не постоји. Нешто више среће имали су Обреновићи са летњиковцем у Смедереву, који и данас пркоси српском немару. Сачувана су још три њихова објекта: Конак кнеза Милоша у Топчидеру, Конак кнегиње Љубице и двор краља Милана. За разлику од профаних грађевина, очувани су црквени објекти у помињаним комплексима. Злочиначка рука радикалних завереника из 1903. године подстакла је рушење Конака одмах после државног удара, а Зграда главне страже, начета бомбардовањем 1941, срушена је седам година касније. Срби су их и градили и рушили: они први, градитељи, стварали су их за добро свог народа; ови други, рушитељи, чинили су то из себичних династијских и идеолошких уверења.

Није нам познато ко је дошао први на идеју да дворове или конаке назива старим и новим, мислећи да ће тиме олакшати њихово распознавање и идентификацију. С временом препознавање по оваквом именовању постало је тегобније и замршеније. Комунистичка историографија наставила је ову праксу из међуратног периода, избегавајући у називима имена двеју србијанских династија. Тако је двор краља Милана Обреновића постао Стари Двор, а двор краља Александра Карађорђевића Нови двор. А када је саграђен двор на Дедињу, био је то Нови двор, за разлику од Старог двора истог владара, али на Теразијама. Чак је и кућа Стојана Симића, иначе увек називана Конаком, добијала епитет Стари Конак да би се разликовао од оних који су саграђени после њега. И Господарски конак у Калемегданском дворском комплексу називан је Стари, када се мислило на време пре 1836, и Нови, после те године. Ко се овом дворском проблематиком није бавио, није му лако да се снађе у њиховој идентификацији коришћењем двеју временских одредница.

Однос према династијама

Ствари и појаве би требало звати правим именима. Зато се усуђујем да предложим јединствене називе за очуване објекте дворских целина Обреновића и Карађорђевића, према личностима које су их подигле, с малим изузецима. Кућа Стојана и Алексе Симића остала је и данас позната по старом називу – Конак, и не би га требало мењати. Иако није био Љубици намењен, опстао је под њеним именом – Конак кнегиње Љубице, те би тако требало и да остане. Исправније је говорити Конак кнеза Милоша у Топчидеру. Нема Новог и Старог Господарског конака, већ само Господарски конак, и пре и после реновирања. Нема Новог и Старог двора, већ Двор краља Милана Обреновића и Двор краља Александра Карађорђевића. Последњи ће се разликовати од новог двора Карађорђевића по томе што ће се звати Двор Карађорђевића на Дедињу.

Да смо сачували Теразијску дворску целину, не сву, само најважније објекте: Двор краља Милана Обреновића, Конак, Зграду страже и Двор краља Александра Карађорђевића, оивичен позлаћеном оградом из времена кнеза Михаила, с капијама, центар престонице Србије и Југославије био би знатно лепши, богатији, уз симболику династијског јединства и равноправности – макар данас.

И, напослетку, Дедиње, како се најчешће назива овај комплекс, послужило је као резиденција комунистичком владару Јосипу Брозу три пута дуже него Карађорђевићима! Можда то највише говори о нашем односу према србијанским династијама, идеологијама и чувеним српским глупостима.