Злато које не бледи

Када данас уђе у неку спортску халу или сеоски дом културе, где се одржавају „Игре без граница” или „Лига малих шампиона”, Давора Штефанека дочекају осмеси. Деца му прилазе да га поздраве, родитељи да му се захвале што је спорт вратио у њихово место.

Ипак, мало ко зна да је тај човек, који је подигао најсјајније злато у Рију 2016. године, а данас је председник Спортског савеза Србије, као дечак био болешљив. Управо зато његова животна прича није само спортска, већ и људска – сведочанство како воља и активизам могу да промене судбину.

Цела фамилија – рвачи

– Кад сам имао петнаест година, добио сам епилепсију. Пио сам лекове двадесет година. Имао сам операцију ока, проблеме са стомаком, било је тренутака када сам мислио да нећу више моћи да се борим. Али рвање ме је научило да не одустајем. Више не носим наочаре, излечио сам се од епилепсије – каже Штефанек док куцка три пута по радном столу у свом кабинету у београдској Кнез Михиловој улици.

Његов пут до олимпијског трона почиње у Суботици. Са свега четири године дошао је у чувени рвачки клуб Спартак, један од најтрофејнијих клубова у Европи.

– Брат Данијел је већ тренирао, а ја сам се само играо у сали. Кад сам кренуо у први разред, постало је озбиљније – сећа се наш саговорник.

Спартак је, како каже, његов други дом – место где су стасали велики шампиони, попут Сретена Дамјановића, Момира Петковића и Рефика Мемишевића. У том окружењу, рвање је било спорт за који се живи.

– У Суботици имате генерације које су у салу улазиле као у храм. Ту се учи да се бориш, али и да поштујеш противника, да не тражиш изговоре – додаје Штефанек, који је рано показао да припада тој школи.

Пуно куриозитета везано је за његово име. С осамнаест година постао је најмлађи европски шампион, а с деветнаест дебитовао на Олимпијади у Атини 2004. године. У финалу Лиге шампиона у Новосибирску појачао је београдски Партизан да би му помогао да постане прва домаћа екипа с титулом европског првака. Једини је у историји српског рвања који је у исто време носио и светску и олимпијску титулу, а 2017. године проглашен је за најбољег рвача на свету.

– То је као да у фудбалу добијете Златну лопту – каже с осмехом.

Али ни то није све, када је већ постао функционер, или како он више воли да каже спортски радник, опробао се на још једном великом такмичењу и освојио сребро на светском шампионату у Будимпешти 2018. године.

Рвање је део његове породичне приче. Отац Дамир му је био први тренер, брат Данијел такође је био рвач, као и стриц, браћа од стричева, и деда. Једино се мајка није бавила спортом, али је, како кроз смех каже Давор, „и она морала да се рве с нама док смо били мали”.

У највећим искушењима управо је мајка била та која му је давала снагу. Најкритичније је било 2013. године када је помислио да је због проблема са здрављем готово са спортском каријером, али она га је убедила да издржи, да буде упоран. „Пробај још годину дана”, рекла му је. И исплатило се, већ следеће године постао је светски шампион у Ташкенту. Тада је обећао да ће се и из Рија вратити са златом и то обећање је испунио.

Једино није успео да обори рекорд у броју освојених државних шампионата и то због брата.

– Данијел ми је био најбољи спаринг партнер, нисмо се штедели. Имали смо седам мечева – пет пута сам победио ја, двапут он. Али једном, кад ме је добио у финалу државног првенства, плакао сам. Хтео сам да будем највише пута узастопни шампион Србије, али ми то није успело – сећа се Давор.

Данас, као председник Спортског савеза Србије, Штефанек води сасвим другачије битке. Од скоро му тече трећи мандат на челу савеза, који окупља више од педесет градских и територијалних савеза и организује манифестације које су постале прави празници спорта. Ту су „Сеоске игре”, где се надмећу мештани из свих крајева Србије, „Лига малих шампиона” за децу, програми „Буди срећан – вежбај с нама”, бесплатни фитнес тренинзи за жене, спорт у полицији и војсци, едукације тренера, па чак и такмичења у неолимпијским дисциплинама као што су билијар или куглање.

Мала земља великих шампиона

– Пре неколико година просек старости учесника на сеоским играма био је преко 50 година. Данас је тридесет пет. Укључили смо више од десет хиљада деце и млађих људи. То је моја највећа победа – каже Штефанек и посебно жели да нагласи да су многи бивши спортисти добили прилику да постану спортски радници.

– Када сам преузео савез, хтео сам да укључим људе који знају шта је спорт. Тако сада у савезу раде олимпијци попут Иване Максимовић, Тијане Богдановић и Дамира Микеца. То је наша снага.

Његов кабинет више личи на породичну галерију него на административну канцеларију. Фотографије синова, супруге, пријатеља, на средини мала фигура цара Душана – поклон с Косова, где је организовао спортске акције за српску децу. – То ми је једна од најдражих успомена. Кад видите децу која се смеју, која трче и играју, знате да ваш рад има смисла.

Иако је обишао свет, Давор се често враћа у Суботицу. Тамо, у Спартаку, сада тренирају нове наде српског рвања – Себастијан Нађ, Алија Селами, Урош Крстин и многи други.

За њега је спорт више од такмичења. – Кад се бавимо спортом, ми се учимо одговорности. То није само здравље, то је и карактер, упорност, здрав дух.

Са својим тимом у савезу, наставља да шири ту идеју. – Мала смо земља, али имамо велике шампионе. Наш циљ је да створимо систем који ће омогућити да свако дете, без обзира где живи, има приступ спорту. Кад се људи баве спортом, онда имамо здравију нацију – и то је највећа победа – каже олимпијски шампион.

Спорт као мисија

Под окриљем Спортског савеза Србије годишње се одржи велики број спортских манифестација широм земље. Ту су акције „Буди срећан – вежбај с нама”, бесплатни тренинзи за жене, едукативни семинари за тренере и програми у сарадњи с војском и полицијом. „Сеоске игре” и „Лига малих шампиона” окупљају хиљаде учесника свих генерација, а захваљујући новим иницијативама, све више грађана поново открива радост кретања.

Aнтрфиле

Јаки појединачни спортови

– Ми смо више кошаркашка и ватерполо нација, али сада држава више помаже појединачне спортове него раније. Рачуница је једноставна, с мање уложеног новца добија се више титула, јер нису толико захтевни као екипни. У појединачним спортовима добро ћемо проћи и на Олимпијади у Лос Анђелесу – уверен је наш саговорник, који често одлази и до Рвачког савеза и помаже млађима својим знањем и саветима.