Храна као огледало културе

Храна није само потреба, већ и прича о нама, нашим прецима и начину на који видимо свет. Свако јело носи у себи део историје, сећање и вредности једне заједнице. На то посебно указује музејски саветник Етнографског музеја, Милош Матић, који сматра да је исхрана један од најсложенијих културних система.

„Исхрана јесте егзистенцијална активност, али све што је прати од начина припреме, преко обичаја за трпезом, до симболике јела показује да је она много више од пуке потребе“, објашњава Матић.

Он подсећа да сваки народ, па чак и свака породица, има свој јединствени кулинарски свет.

„Разноврсност у исхрани није само питање укуса. То је и питање идентитета. Начин на који једемо, шта спремамо и шта сматрамо ‘нашим’ све то говори о нама и нашем месту у култури“, додаје.

Матић истиче да се на примеру Балкана јасно види колико заједничког наслеђа делимо.

„Исти производ, попут сира, паприке или сувог меса, припрема се у свакој земљи на свој начин. То је лепота нашег региона имамо заједничке основе, али свака кухиња има своју душу“, каже Матић.

Говорећи о традиционалним намирницама, Матић напомиње да су многе од њих некада биле питање преживљавања, а данас су симбол умећа и наслеђа.

„На Балкану се нарочито цене намирнице које могу дуго да стоје, кисели купус, сланина, сир у меху, зимница... То су сведоци времена и мудрости људи који су знали како да преживе зиму. Данас нам то делује једноставно, али у себи крије дубоку културну поруку“, објашњава музејски саветник Етнографског музеја и додаје да начин исхране често одражава стање у друштву.

„Када се мења начин на који једемо, мења се и начин на који живимо. Брза храна, мањак времена за кување, нестанак породичних ручкова све су то знаци савременог доба“, истиче Матић.

„Храном, у ствари, разговарамо“, додаје он и каже „њоме показујемо поштовање, емпатију, гостопримство. Храна је начин да се препознамо међу својима, али и да се разликујемо од других. Кроз јело причамо причу о себи.“