Време заустављено у хармонији

Када крочите на тло прве америчке државе Делавер, онда се у једном географски сконцентрисаном простору сретнете са целокупном историјом САД. Ево како. Најпре у Њукаслу, луци између реке Делавер и залива Атланског океана кроз коју су прошли сви досељеници из Европе – Швеђани, који су (1638) купили земљу од Индијанаца, па Холанђани на челу са Питером Стајвесеном и ту изграђеном тврђавом Форт Казимир, те Британци, који су предали ту земљу аристократи Виљему Пену, оснивачу Пенсилваније, који је уместо наследства у новцу добио на поклон земљу, затим и Французи, који су бежали од револуције или долазили после ње, међу којима је најугледнија породица Дипон (Du Pont de Nemours). Сви они су ту развијали своје послове, основали своје колоније а касније и државе, градили и увећавали градове који чине или окружују Делавер.

У Њукаслу постоји улица Packet Alley са таблом на којој стоје имена свих значајних историјских личности које су туда прошле на путу за Вашингтон. Сачуване су многе старе историјске зграде, укључујући шерифову кућу и затвор из колонијалног доба (17. и 18. век), као и кућу и парк знаменитог гувернера Џона Рида, једног од тројице из овог града, потписника Декларације о независности. Његов наследник саградио је (1847) кућу која је била највећа кућа у Делаверу у то доба, а која је данас музеј са лепим вртом. Шармантности овог градића доприносе старе таверне, једноспратне куће од цигле, трг са главном улицом, старо гробље, зграда суда, данас градског музеја, лепо здање Друштва историчара, Масонски хол и Опера. Затим, улица уз реку названа Странд (што нас је одмах асоцирало на онај новосадски), улице са дрворедима. Једна од њих носи име – Хармонија. Ту су и занимљиве радње, антикварнице и сандучићи попут поштанских у којима можете оставити књиге или узети неку на читање. Диван и миран градић, некада административни центар, а од 1776, када се Пенсилванија одвојила од Британског царства, био је и престоница државе Делавер. Време као да је заустављено у овом историјском месту са свега пар хиљада становника, тако важном за проучавање повести Америке.

Родоначелници династије Дипон

Северно од Њукасла, где се укрштају реке Брендивајн, Делавер и Кристина, смештен је град Вилмингтон, основан 1730. Он, као и други градови у овој и околним државама, нешто касније преузима примат у трговини и развоју те регије и постаје значајни центар у овом делу америчког континента. Један од таквих градова је и Њуарк, у коме смо одсели, са својим Универзитетом Делавер, који води порекло још из 1743, трансформишући се све време и растући до данашњег обима и угледа. Поред кампуса у Њуарку, Универзитет у Делаверу има локације широм државе: у Вилмингтону, Доверу, Џорџтауну и Луису. Има у свом поседу велики број зграда, од којих четири припадају уметничким делатностима и на чијем челу је професорка Наталија Мијатовић пореклом из Београда. У центру за уметност овог града у току је била изложба слика ове особене уметнице, која је студирала на Цетињу, а специјализирала се потом на Пенсилванија Академији ликовних уметности. На Универзитету Делавер, у време нашег боравка, одржавала се изложба плаката угледног уметника и дизајнера Мирка Илића, који живи и ствара у Њујорку. На предавању студентима помињана је и Галерија „Хаос” и приказана на слајдовима изложба 600 цртежа овог ствараоца, постављена, поред зидова, на плафону и подовима галерије у Београду. Разговор са студентима и професорима само је додатно пробудио знатижељу да се још боље и више упозна један део америчког континента, његове историје и начина живота.

Близу Вилмингтона налази се имање Хегли (Hagley, данас музеј са тим именом) и фабрика барута породице Дипон на реци Брендивајн. Назван по оснивачу, цео комплекс компликоване производње барута Елеутерови млинови (Eleuthere du Pont), на 235 хектара, претворен је у музеј заједно са породичном кућом на брежуљку изнад реке. Посебно бисмо истакли могућност увида у процес производње за све посетиоце, од покретања и снаге воде преко турбина кроз разне механичке справе до пробе квалитета барута на лицу места. Кажу да је, током рада на добијању тог чаробног праха за убијање људи и животиња, било 288 експлозија и готово исто толико смртних исхода. Није била поштеђена ни сама породица која је у међувремену постала једна од најбогатијих династија. Но, како то понекад бива, неки образовани моћници оставе део свога богатства поколењима која долазе, тако да се кроз куће, палате и фабричка здања ове породице – која је имала колекције свега: намештаја, слика, порцелана, тепиха, накита, сатова, ретких књига за истраживање итд. – може пратити комплетна америчка историја, што је изгледа и био циљ ових пасионираних богаташа, љубитеља уметности, историје и хортикултуре.

Родоначелник династије Дипон Пјер Самјуел био је интелектуалац и филозоф, затваран у време револуције. Неким случајем је избегао гиљотину и са целом породицом се искрцао 1800. године на америчко тло, у луку Њупорт. Дуга је историја послова и ангажмана у политици и другде свих чланова породице, али њихова оставштина све до данашњих дана говори много о времену у коме су живели и шта су пасионирано стварали. У музејима које су накнадно формирали могу се видети промене у развоју бизниса и технологија, многи иновативни пројекти међу којима је и онај Теслин, представљен као велики национални допринос. Очигледно је да су чланови породице били у блиским везама са многим научницима свога времена. Могу се пратити промене у индустријском дизајну када је реч о постројењима за производњу или, на пример, аутомобилима, након коњских запрега и разних врста путничких каруца које је породица користила. Оно што је нас нешто више заокупљало од индустријског напретка, који је омогућио згртање новца, јесу увиди у промене у стиловима кућа, вртова, намештаја, ликовних радова, одеће (ова породица је прва производила и најлон тканине) и других украсних предмета, уз истакнути и стално присутни афинитет за лепо. Богатство понекад, а у Америци неретко, рађа мецене и разне врсте легата и донаторства.

Поједини чланови угледне имигрантске породице из Француске оснивачи су, поред Хеглија и Музеја декоративне уметности Винтертур, и Палате Немур (Nemours) са парком и фонтанама по узору на земљу свога порекла. Паркови су били комбинација француског врта и природног окружења, а у екстеријеру се налазе и тзв. руска врата од кованог гвожђа, која су припадала Катарини Великој, као и енглеска врата из 18. века из Вимблдона. Сама вила потиче с почетка 20. века и има 77 одаја, у којима се налазе бројни артефакти. Ту су биле, поред салона, трпезарија, библиотека, спаваћих соба, купатила, кухиња, остава – и простори за вежбање, соба за билијар, кабине за телефонирање итд. Све сама сведочанства удобног и свакако необичног живота једне богаташке породице која је, свакако, постала пример америчке аристократије.

Музеј Винтертур у Вилмингтону је најпре (1839) саграђен на имању од 450 хектара са 12 одаја, да би касније у више наврата (1889, 1931. и касније) био проширен у мегавилу тј. палату са 175 соба и добио данашњи изглед. Поред обнове онога што је постојало, додато је огромно крило и још доста других помоћних зграда. Био је приватна резиденција Хенрија Френсиса Дипона и његове четворочлане породице, која је ту живела са 29 слугу. Он је 1926. наследио огроман пакет акција, трансформисао се од произвођача барута у профитабилну хемијску компанију, што га је учинило изузетно богатим и омогућило му да се без ограничења бави страственим колекционарством. Био је, напоменимо и то, члан Управног одбора Филаделфијског музеја, затим Музеја Витни и још много других угледних фирми. Винтертур је од почетка био музеј антиквитета. Специјализован је за америчку декоративну уметност (1640–1840), намештај, металну галантерију, слике, текстил, графике и чувену колекцију америчке литературе, као и пола милиона рукописа. Приређиване су и посебне изложбе – као, на пример, изложба лепих костима из Даунтонске опатије. Спољашњи базен раскошне палате Винтертур, у коме се данас башкаре локвањи, изграђен је по узору на ренесансне, а био је повезан директно са њујоршком опером, из које су преношени концерти док су се укућани купали. А околна шума, са фармом, голф тереном и величанственим различитим баштама и растињем комбинованим од природног зеленила, у којој су се играли млади нараштаји, простирала се на 2.600 хектара, да би 1951. била, као и музеј, отворена за публику. Дипонови су били, што се на сваком кораку да видети, подједнако ангажовани у развоју својих башти и имања као и у уређењу својих раскошних резиденција.

Уживање у лепоти

Оно што посебно импресионира јесу невероватни вртови на просторима долине Брендивајн и свуда присутно цвеће, вероватно добављано са свих континената. Хектари под шумом одабраних садница поређаних по сезони цветања и висини раста. Обилазак овог изузетног имања организован је у отвореним електричним аутима које возе углавном волонтери, што је иначе веома чест начин рада у Сједињеним Државама. Ту су и расадници са перманентним изложбама цвећа. До те мере су раскошне презентације у ботаничким баштама, каква је тзв. центар „Куба”, да се питате ко то све одржава и у коју сврху. Стотине запослених посвећених хортикултури. Убрзо схватите да је и та врста пасије заправо императивно уживање у лепоти различитог цвећа и другог растиња, али и доказ огромне љубави, једне врсте ексцентричности и, разуме се, богатства.

Током летње сезоне одржава се Фестивал фонтана – фантастичне игре светла у необичним бојама са бравурозним фонтанским распршавањима воде, што смо и сами имали прилике видети. Оснивач ових невероватно лепих вртова Лонгвуд, у којима има толико тога да се види и доживи, био је Пјер Самјуел Дипон млађи, а чланови династије: Хенри Френсис, звани Хари, као и његова сестра Луиз, наведимо и то, студирали су хортикултуру на Харварду. У сваком случају, једна француска породица која данас броји преко 500 наследника оставила је дубок траг у формирању неких од држава САД, а нарочито ове прве. Данас она представља незаобилазни део историје ове земље.

У Вилмингтону се налази и Центар за савремену уметност, у коме се одржавало Бијенале „Арт и вештачка интелигенција”. На тој изложби је учествовао и један уметник пореклом са ових наших простора – Блажо Ковачевић из Подгорице, професор на Универзитету Делавер, и то са веома запаженим видео-радом. Рад сте могли видети ако прислоните сопствени телефон изнад празног стола на коме је само бар-код, а онда филмски трејлер почиње да се одсликава и врти на површини стола тј. на екрану телефона. Необичан и задивљујући призор, поготово за дигитално неписмене генерације каквој и сама припадам. А само бијенале? Занимљиво до бола и до запитаности шта ће се све дешавати у будућности и шта ће све омогућавати уметничкој машти да се размахне. Или да закржља ако нешто друго преузме иницијативу?!