Једно сећање на Велики рат - Текеришки пешкир
Са Цера, планине која је уткана у темеље српске историје, навиру сећања
Историчар Зоран Тошић, чувар усмених сведочанстава Великог рата, забележио је и казивање Милете Милутиновића из села Седлар, барјактара у борбама на Текеришу. Кад је као старина причао о тим данима, његове речи биле су полагане и јасне, као да се не обраћа човеку већ самом сећању.
„Тело ми је пуно рана, шкиљим на лево око, ноге исечене од гелера... али ме још држе. Господ ме погледао”, почиње Милета своју исповест.
Из његових речи извиру и понос и туга – понос због заставе коју је носио у првој борби на Церу и туга због младости која се више није враћала.
Кад је битка почела, на рамену му је лепршала застава, у руци пушкa, а у срцу онај инат својствен српском војнику. Погодио га је гелер у обе ноге, па се склонио у малу белу кућу под Цером. Унутра празнина. Само дрвени ковчег пун мираза: пешкири, ћилими, мараме. Један пешкир, извезен именом девојке „Перса, Спајића ђевојка”, спасао му је живот. Завио је ноге њиме и преживео.
„Да си ми жива, Персо, ма ко да си”, прошапутао је. И тада се заклео да ће јој пешкир једном вратити.
Тих дана, кроз Цер и Колубару, преко Албаније и Крфа, Милета је пешкире носио у недрима. Чувао их је као амајлију. На Виду је сахрањивао саборце, превијао ране, гледао како српска младост тоне у плаву гробницу.
„Сваки је имао нешто своје, писмо, бурму, слику. А ја пешкире. Чували они мене, и ја њих.”
Када се рат завршио, вратио се кући, оженио, подигао децу. Пешкир из Текериша држао је на шифоњеру, поред иконе. Њиме је носио чесницу у цркву, њиме повијао новорођене унуке. Сваког празника, у том платну као да је још живо куцало срце његове младости.
Шездесет година касније, на Преображење 1974. године, Милета је одржао своју заклетву. Са ордењем на грудима и штапом у руци, унуком за воланом нове „заставе”, вратио се на Цер.
Тамо, међу масом света и новим говорима, потражио је Персу. Није је нашао, али јесте њену породицу.
„Стао сам пред ону белу кућицу, нема трешње, али је бунар ту, а и крушка. Прође ми цео живот пред очима”, записао је. Пешкир је вратио Персином унуку. Сликали су се за успомену код споменика церским јунацима.
„Испунио сам завет који сам себи дао”, рекао је Милета. „Сад могу мирно да умрем.”
Данас се Текеришки пешкир налази у Народном музеју у Шапцу, као део сталне поставке. Симбол спасења, љубави и завета који је преживео рат и време.
