Шта је дуги век доброг здравља

Доктор Питер Атија данас је стручњак за дуговечност, а као специјализант хирургије чувене клинике „Џонс Хопкинс” у Балтимору научио је да постоје две врсте смрти: брза и спора. Брза је, како наводи „харала” улицама, а изазивали су је пиштољи, ножеви и брзи аутомобили. И своје хируршке вештине је побољшавао тако што је на дежурствима крпио ране на телима младих и сиромашних. Али, дању су лекари и специјализанти били посвећени пацијентима с васкуларним и гастроинтестиналним болестима, а нарочито оболелима од рака. Разлика је била у томе што су „ране” таквих пацијената изазивали споронапредујући, дуго времена неоткривени тумори. Ни они нису сви преживљавали – чак ни богаташи.

„Рак не мари за то колико сте богати, нити ко вас оперише”, закључио је још тада млади лекар.

Атији се свиђала сложеност тих операција и био је усхићен кад год је интервенција успешно завршена. Али убрзо је схватио узалудност тих операција. Разочаран напустио је медицину и почео да се бави потпуно другачијим послом. Међутим, вратио се медицини с новим приступом. Више не оперише онколошке пацијенте. Усредсредио се на дуговечност, свестан да су ту реч укаљали надрилекари и шарлатани тврдњама да имају тајни еликсир за дужи живот. А немају!

Стратегија за дуговечност

И због свега тога је с Билом Гифордом написао књигу „Надживети” (издање „Лагуна”, превод Стела Спасић), која је постала светски бестселер.

Дуговечност, за др Атију не значи доживети стотину двадесет година, цртати рецке за сваки рођендан док се вене. Верује да се у медицини застарели приступ лечења последица мора заменити персонализованом, проактивном стратегијом за дуговечност.

„Прошлост не диктира обавезно будућност. Ако су ваши родитељи умрли млади, то не чека нужно и вас. На дуговечност се утиче лакше него што мислите”, поручује он.

Подсећа да је 1900. животни век био педесет година, чак и мање. Умирало се од последица повреда, разних заразних болести. Али, од тада, спора смрт је заменила брзу.

Већина оних који сад читају овај текст, може да очекује да ће умрети отприлике негде у седамдесетим или осамдесетим годинама, и то углавном од „спорих” узрока, једне од хроничних болести старости, прогнозира др Атија. За њега то су „четири јахача”, (претпостављамо, апокалипсе 21. века): болести срца, рак, неуродегенеративна болест и дијабетес типа 2 или повезани поремећаји метаболизма.

„Да бисмо били дуговечни, морамо да разумемо те узроке споре смрти и супротставимо им се. Дуговечност чине две компоненте. Прва је колико дуго живите – ваш хронолошки животни век, али друга и једнако важна јесте колико квалитетно живите – квалитет ваших година. То је тзв. дуги век доброг здравља, период живота током кога особа нема никакав инвалидитет нити болест. Можемо да створимо бољу будућност једино ако одмах почнемо да размишљамо о њој и предузмемо одговарајуће кораке”, поручује он.

Он је убеђен да свако уз довољно уложеног времена и труда може да продужи свој живот за десет година, а век доброг здравља можда за две године. Додаје да то значи да можете да се надате да ћете функционисати као нека особа двадесет година млађа од вас!

Али, ево невоље: др Атија подсећа да су медицинари научили да излече сломљене кости, елиминишу инфекције антибиотицима, одржавају функцију оштећених органа, чак и да оживе пацијенте који су били близу смрти. Међутим, далеко су мање успешни кад треба помоћи пацијентима с карциномом, кардиоваскуларним или неуролошким болестима – да избегну спору смрт. Могу да ублаже симптоме и накратко одложе крај, купујући им неколико додатних месеци, у најбољем случају пар година живота.

Аутор верује да лекари заправо интервенишу у погрешно време, дуго пошто болест узме маха и често кад је већ касно:

Борба против дијабетеса

„Медицина инсистира да треба чекати да се установи дијагноза пре него што се ми умешамо. У смерницама за стандардно лечење које је дало Америчко удружење за борбу против дијабетеса, наводи се да пацијенту може да се дијагностикује преддијабетес, стање за које се препоручују умерено вежбање, нејасно дефинисане промене у исхрани, евентуална употреба лека за регулисање нивоа глукозе и „праћење на годишњем нивоу” – у суштини, да чекамо и видимо да ли ће пацијент заправо добити дијабетес пре него што такво стање почнемо да лечимо као горући проблем. То је потпуно погрешан начин. Дијабетес типа 2 спада у спектар поремећаја метаболизма који настају много пре него што анализа крви покаже прекорачење чаробног дијагностичког прага. Неопходно је интервенисати много пре него што се пацијент уопште приближи тој зони. Треба да се одложи или спречи настанак таквих стања да бисмо дуже живели без болести, а не да животаримо с њом, поручује др Атија.

Упозорава да болести „јахача” настају много пре него што их приметимо и обично им треба дуго времена да вас убију. Чак и кад неко „изненада” умре од инфаркта, та болест је вероватно напредовала у његовим артеријама две деценије. Из тога следи закључак да морамо да интервенишемо раније у покушају да зауставимо „јахаче” на њиховом путу.