Црни звани Леси

            Да је био риђ, заклели бисмо се да је ирски сетер. Али, био је зифт црн. Уз то, био је неприкосновени „чешатор” с аристократским манирима. Дошао би у цик зоре пред врата касапнице скривене у лавиринту солитера нанизаних дуж Трговачке улице и заузео бусију где је великодушно нудио прилику да људи покажу колико су добри. Кад су нам се буђелари истањили, на терен је истрчао касапин: многи су рођеним очима угледали добар комад розбратне у лету између месарске тезге и Црног. Ако би се некуд кренуло с цегером, био му је за леђима. Познавао нас је у душу.

            Али, био је непоткупљив! Кад год би неко покушао да га одвуче кући, да га нахрани (и можда окупа) како ваља, са неувредљивом равнодушношћу би му лизнуо руку и отишао некуд. Свеједно, да наиђу шинтери, заклели бисмо се да је – наш! То не би било претеривање јер се знало да су га неке комшије редовно водиле на вакцинацију, а једног летњег јутра је освануо с огрлицом против бува и крпеља.

            Волео је децу, трпео је људе, а мачке бескућнице су могле да се огреју у његовом густом црном крзну када загуди. Што би се рекло, светао пример племенитости.

            Посебно је волео поштара, а и поштар њега. Када заређа да разноси рачуне, опомене, судске пресуде и остале препоручене пошиљке, а два пута месечно и пензије, прво би се појављивао Црни, а тек за њим и поштоноша. Знало се да је девет, сат је могао да се навија по њима... Касније су стизали само телеграми од којих су, иначе, сви зазирали.

            Једном су га бахати ловци стрпали у аутомобил и одвукли у неко село надомак Београда, али он се, злосрећник, вратио после три-четири месецa. Затекао га је комшија негде код Београдског сајма и препознали су се: био је офуцан, изгладнео, али радостан што је поново међу својима и на своме.

            Због Црног се улето свако вече износила пред кућу пластична посуда са водом, а понекад и намерно неоглодана кост, ако претекне. Мада, иако је умео да се увуче човеку под кожу, није био алав. Као да се снебивао ако би му се понудила храна. Чудо, а не пас! И никад га нико није чуо да је залајао.

            Познавали су се и дружили већ пет-шест година, када је у Репишкој улици затечена уплакана девојчица, а то је призор пред којим нико честит не може да остане равнодушан.

            – Повредио је ногу – рекла је јецајући.

            – Ко? – узвратили су забринуто.

            – Мој Леси – шапнула је и показала главом ка неограђеном дворишту.

            Уследило је огромно изненађење јер њен Леси је био – Црни!

            – Тата ми га је донео као бебу, волим га највише на свету – објаснила је кроз сузе.

             Ветеринар је закључао амбуланту и журним корацима стигао на лице места. И он се изненадио сазнавши да је Црни заправо Леси, најбољи другар уплакане девојчице. Очистио је посекотину, а затим завојем чврсто обмотао шапу.

            – Кад да га доведемо на превијање? – упитали су брижно.

            – Не секирајте се – одговорио ми је. – Доћи ће сам, познајемо се, свраћа ми у амбуланту сваког јутра.

            Прошло је од онда већ десетак година, претурило се и заборавило пуно тога, па је тек недавно неко девојку у Репишкој улици упитао да ли зна шта је са Црним.

            – Вероватно мислите на мог Лесија – одговорила је, уздахнула и главом показала ка неограђеном дворишту.

            Оданде их је радознало гледао бернски овчарски пас... Додуше, можда је и нека друга сорта, али свеједно је. Умиљата је и дружељубива добричина, као што је био и његов претходник, али мања је скитара.

                                                                                                            Милош Лазић