Сећање на златно доба Аранђеловца

Припремајући изложбу о индустрији у Аранђеловцу, музејска саветница Зорица Петровић није пронашла само обиље материјала који сведочи о томе како се овај град развијао још од 19. века већ је наишла и на приче о залагању и ентузијазму самих Аранђеловчана да своје место унапреде и развију. Издваја причу о великом полету радника који су 1947. током радног времена правили шамотне опеке, а у слободно време радили на изградњи фабрике.

– За данашње прилике такав ентузијазам је нестваран. Сачувана је и прича како су радници квасили своје радне блузе и мокре их везивали око главе како би ушли у пећ, изнели још вруће производе да би их на време испоручили купцу, а по завршетку посла њихове радне блузе су биле суве – каже наша саговорница.

Мермер их прославио

Аранђеловчани су овог лета у Народном музеју у овом граду имали прилику да виде како се некад живело и радило.

– Индустрија у Аранђеловцу је почела да се развија крајем 19. века, али је своју експанзију доживела по завршетку Другог светског рата. Заснивала се на природним богатствима, води, глини и камену, којима територија града и данас обилује. Фабрике „Шамот” и ИЕП су спадале у европске гиганте са по 3.500 радника. Њихови производи извозили су се на све континенте. И поред свега тога, експлоатацијом природних богатстава није нарушена животна средина. Буковичка бања допринела је да град истовремено постане познат и као бањски центар – каже Зорица Петровић.

Као симболе града она издваја још и фабрике „Књаз Милош” и „Венчац”. Минерална вода може данас да се купи и у Аустралији, а венчачки мермер је стигао и до Јужне Америке. Било би још предузећа вредних да се представе, попут пекаре „Победа”, штампарије „Напредак”, касније шиваре „Рудник”, или фирме „Авала”, која је производила сунцобране и кишобране, али је, како каже Петровићева, недостајало простора за све.

Она подсећа и да је захваљујући Смотри југословенске уметности „Мермер и звуци” Аранђеловац лети био стециште вајара, глумаца, оперских певача, музичара, књижевника из целог света. Тада су и бројне кафанске терасе биле препуне гостију, те се испред улаза чекао слободан сто.

Изложба, омаж добрим фабрикама

До дубоко у ноћ градом су се чули звуци живе свирке из хотела „Шумадија”, ресторана „Зеленгора”.

– Изложба је била омаж свим фабрикама и времену које су оне обележиле. Фабрика „Шамот” више и не постоји – на простору где се налазила сада се гради нов стамбени комплекс. Остале фабрике су период транзиције, санкција, приватизације пребродиле и с новим власницима наставиле успешно да раде, истина неке са знатно мањим капацитетом – каже Зорица Петровић.

Вода којој не треба реклама

Буковичку киселу воду први је испитао др Емерих Линденмајер 1836. године и утврдио њену лековитост и довео прве бањске госте – болеснике из шабачке болнице. Тада започиње развој Буковичке бање.

Почетком 20. века друштво „Аранђеловачка конзорција” извршило је рекаптажу извора „Књаз Милош” и над њим подигло један павиљон који је, у ствари, био прва фабрика за флаширање минералне воде. Сви послови су обављани ручно све до 1964. године, када се прешло на индустријски начин производње минералне воде.