Ни­ко не зна шта су му­ке те­шке…

У кр­шу Ал­ба­ни­је 1915. го­ди­не на­стао је све­тло­пис ко­ји је сво­јим апа­ра­том на­пра­вио Ри­ста Мар­ја­но­вић, чу­ве­ни фо­то­граф и хро­ни­чар Ве­ли­ког ра­та. За­ве­ја­ни, про­мр­зли и из­ну­ре­ни, сто­је срп­ски вој­ни­ци, не­ки оста­ли и без­и­ме­ни, али се јед­ном име зна – ме­ђу њи­ма по­зи­ра и Пан­че­вац Алек­сан­дар Ка­нач­ки, ка­ко за узде др­жи бе­лог чи­ла­ша.

Ста­си­ти мо­мак ро­дом из Мо­до­ша, да­на­шњег Ја­ше Томићa, же­лео је да по­ста­не тр­го­вац, те по оно­вре­мен­ским оби­ча­ји­ма, још го­ло­брад, кре­нуо у ван­дро­ва­ње мо­нар­хи­јом, од Да­ру­ва­ра, Ту­зле до До­си­те­је­вог Ча­ко­ва и пе­као за­нат. Об­рео се и у Са­ра­је­ву, упо­знао мно­ге мла­де, иде­јом сло­бо­де за­до­је­не Ср­бе, а у под­ста­нар­ској со­би зид де­лио са Пе­тром Ко­чи­ћем, но­ћи­ма га слу­ша­ју­ћи ка­ко ше­та и из­го­ва­ра сло­бо­дар­ске го­во­ре, спре­ма­ју­ћи се за сед­ни­це На­род­не скуп­шти­не. Њих, по­ка­за­ће се, ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вио, али уни­фор­му во­лео ни­је. За­то је од­га­ђао од­ла­зак у ре­дов­ну вој­ску, но до­ђе вре­ме да за­ду­жи ону аустро­у­гар­ску. По по­врат­ку у Пан­че­во на­ме­ран да још из­у­чи не­мач­ку тр­го­вач­ку шко­лу и нај­зад по­ста­не тр­го­вац у фир­ми „Ја­но­ше­вић”, из­би Пр­ви свет­ски рат.

Алек­сан­дар је од­мах мо­би­ли­сан, али као до­бар Ср­бин, пра­во­сла­вац, по­то­мак оних ко­ји су се увек бо­ри­ли про­тив за­во­је­ва­ча, још од тур­ских вре­ме­на, ни за­ми­сли­ти ни­је мо­гао да у рат иде про­тив сво­је отаџ­би­не. За­то са при­ја­те­љем Во­ји­сла­вом Ми­чом ре­ши да де­зер­ти­ра и они за­јед­но пли­ва­ју­ћи успе­ва­ју да се до­мог­ну је­ди­ни­ца срп­ске вој­ске, где за­ду­жи топ и по­ста­де ар­ти­ље­рац.

Сам је то тра­жио јер, ка­ко је при­чао, ни­је мо­гао под­не­ти да ви­ди да уби­ја чо­ве­ка, ма­кар то био и не­при­ја­тељ­ски вој­ник. Ву­као је те­шко ору­ђе пре­ко Це­ра, Ко­лу­ба­ре, бо­рио се на Мач­ко­вом ка­ме­ну, Те­ке­ри­шу, Ве­тер­ни­ку... А он­да за­вла­да бо­лест, не­где код Ско­пља, али она­ко млад и јак, успе­ва да пре­жи­ви три ти­фу­са – пе­га­ви, тр­бу­шни и ре­ку­ренс (по­врат­ни) и шпан­ску гро­зни­цу. Сво­ји­ма је пи­сао: „Ни­ко не зна шта су му­ке те­шке, док не про­ђе Ал­ба­ни­ју пе­шке”, и ка­ко га, с мно­го па­жње и не­жно­сти, не­гу­је шкот­ска ле­кар­ка Ел­си Ин­глис, али ни­ка­да да се на­ру­ше­ног здра­вља, осла­бље­них плу­ћа и стал­но про­мр­зао ба­тр­гао пре­ко Ђа­ко­ви­це, Ча­ко­ва и Ан­дри­је­ви­це...

Ипак, оста­ла је и при­ча ка­ко је ту у ка­ме­ња­ру и гу­ду­ра­ма до­че­као кр­сну сла­ву Ка­нач­ких – Све­тог Ни­ко­лу. Иако стал­но из­глад­нео, за ту при­ли­ку, ме­се­ци­ма је Алек­сан­дар чу­вао јед­ну кон­зер­ву и ни по ко­ју це­ну је ни­је хтео ра­ни­је отво­ри­ти.

 „Слав­ски ру­чак је по­чео та­ко што смо се мој рат­ни друг и са­пат­ник Во­ји­слав и ја пре­кр­сти­ли, у го­то­во све­ча­ној ат­мос­фе­ри кон­зер­ву отво­ри­ли, брат­ски је по­де­ли­ли и та­ко се у по­што­ва­њу све­ца за­штит­ни­ка по­ча­сти­ли. Се­тио сам се ку­ће, на­шег са­ло­на, слав­ске тр­пе­зе, ко­ју су са љу­ба­вљу и ве­ли­ком па­жњом спре­ма­ли мо­ји ро­ди­те­ља и се­стра Љи­ља­на. Гу­тао сам за­ло­га­је и су­зе”, при­чао је Ка­нач­ки, оста­вља­ју­ћи гол­го­ту у кр­шу Про­кле­ти­ја, на пу­ту пре­ма мо­ру и Дра­чу, где се срп­ска вој­ска укр­ца­ла на ла­ђу „Ил де Франс”, па пре­ко Мар­се­ља сти­гла на Кор­зи­ку, у Ба­сти­ју. Све на иви­ци сна­га, из­не­мо­гле од бо­ле­сти и пу­та, при­хва­ти­ше их Кор­зи­кан­ци као сво­је.

То и ал­бан­ску епо­пе­ју ка­сни­је углед­ни пан­че­вач­ки тр­го­вац ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вио. Знао је Алек­сан­дар да ка­же да не­ма леп­шег осе­ћа­ња не­го ка­да се ис­пу­ни ду­жност, а то су – мар­љи­вост у сва­ко­днев­ном по­слу, љу­бав пре­ма нај­бли­жи­ма, али и по­моћ не­вољ­ни­ци­ма без ика­квог ин­те­ре­са. За­то је то­ком чи­та­вог Дру­гог свет­ског ра­та, као вла­сник ве­ли­ке рад­ње са су­пру­гом Па­у­ли­ном, слао на сто­ти­не па­ке­та по­мо­ћи и пи­са­ма уте­хе за­ро­бље­ни­ци­ма у не­мач­ким ло­го­ри­ма ши­ром Евро­пе.

А у ку­ћи Ка­нач­ких у Пан­че­ву, и да­нас на цен­трал­ном ме­сту, уокви­ре­на по­ро­дич­ним пор­тре­ти­ма, сто­ји ура­мље­на Ал­бан­ска спо­ме­ни­ца. На њој из­бле­де­лим кра­сно­пи­сом је ис­пи­са­но: „Ука­зом, Ње­го­во Ве­ли­чан­ство Алек­сан­дар Пр­ви, а на пред­лог Ми­ни­стра вој­ног и Мор­на­ри­це, за вер­ност Отаџ­би­ни 1915. го­ди­не, од­ли­ку­је свог рат­ног дру­га, ре­до­ва Алек­сан­дра Сте­ва­на Ка­нач­ког, Спо­ме­ни­цом.”