Употребљено дете
Постоје родитељи који децу виде као идеалан начин за остварење својих циљева, у браку, послу, животу уопште, а у екстремним случајевима и у зарађивању
Често се у разговорима чује „Не знам шта ми би да све упрскам” или „Унапред знам када ћу да направим кикс”...
Ако примећујете да повремено или чешће из необјашњивих разлога изневерите себе, можда сте били употребљено дете, сматра психотерапеут др Данијела Будиша Убовић.
У том случају, објашњава, издаја себе изгледа као нека јака сила која долази из подсвести, јаче од наше памети и разума. Има велики број родитеља који децу виде као идеалан начин за остварење својих циљева, у браку, у послу, у животу уопште, а у екстремним случајевима и у зарађивању.
Жеља за повезаношћу
„Дете пристаје на све да би се повезало с родитељима. Чак, ако је једини начин тог повезивања то да служи њиховим потребама. Повезаност за децу значи не само пажњу, него и опстанак. За такво повезивање се у психологији често користи термин 'употребљено дете'. Обично се овај образац односа детета и оца или мајке протеже кроз генерације”, објашњава наша саговорница.
И ти родитељи који децу виде као своје средство у било којем смислу, а дијапазон примера је велики, некада су вероватно били употребљена деца.
„Чак и кад би дете имало сазнајни капацитет који нема да сагледа своју ситуацију, искуство би за њега било неподношљиво. И кад се не би некако супротставило, већ и сам тај осећај по себи за њега био би тежак. Подсвесно, већ при помисли да нешто није у реду, најчешће, грубо речено – у својој глави 'сахрани' сваку такву могућност. Зато деца нису свесна и најчешће не могу чак ни кад порасту, као одрасли да се супротставе”, сматра психолог.
Када и ако једнога дана постанемо свесни ових процеса, додаје, бар у некој мери крећемо на пут који нас враћа себи. Често је за то потребна и стручна помоћ, али је самосвесност најважнија.
Психолог додаје да је, иначе, у системима који почивају на злоупотреби моћи или угњетавању неопходно у детету одмалена обезбедити следбеника или послушника, али је и императив ућуткати све који примећују шта се дешава и спремни су да то кажу.
„Зато је веома важно да, ако као средина или појединац тако нешто приметимо, не останемо глуви, неми и слепи пред истином. Да би се то десило, потребно је да постанемо свесни и пренесемо свима, нарочито онима којима је најпотребније, свест о томе да свако од нас може да има тенденцију ка злоупотреби моћи, јер смо углавном формирани у таквим системима, те је неминовно да они постају део наше личности.”
Суочавање с истином за средину, а нарочито за употребљену личност, још више за угњетавану, уопште није лак корак. Јер, треба да видимо код себе нешто што нам се уопште не свиђа и на шта нисмо баш поносни.
„Тек када ову тенденцију видимо код себе, можемо да је видимо јасно код других. Тек онда постаје неиздрживо да жмуримо, не чујемо и да ћутимо када се дешава угњетавање.”
Уз угњетавање обично иде обмањивање речима „Шта с тобом није у реду када ти ово смета?” и „Ако овде постоји проблем, тај проблем си ти.” Ово је типично, износи паралелу психолог, за сваки угњетавачки систем, као у причи о царевом новом оделу.
„Нажалост, угњетавање живи у многим системима и код нас и у свету, јер проблем није решен у ширем друштвеном контексту. Оно што би нам био задатак, ако желимо да видимо промену, јесте развијање сензитивности за ове појаве, начина да их препознамо. Можда је један од првих корака упознавање с принципима на којима функционишу угњетавачки системи. Али, првенствено важно је почети слушати свој 'стомак' који непогрешиво региструје када нешто није у реду и да су нам границе грубо нарушене иако наша глава не мисли тако.”
Последице трауматског искуства
По саговорници, најбоље је када се то открије и препозна на време: „Постоје научни докази да рана трауматска искуства утичу на развој нашег мозга, а не само свести. Деца која су искусила физичко злостављање, рецимо, имају поремећај у функционисању мозга када опазе опасност, односно поремећај у реаговању. Када је у питању сексуално злостављање, нарочито, тај проценат поремећаја постоји, по тим подацима, чак у око 50 одсто случајева.”
На крају, поручује: „Када почнемо да се носимо с нечим што је јаче од нас, уместо да се мучимо с несаницом или губитком апетита, мудро је потражити и психијатријску помоћ и узимати прописану терапију уместо да очекујемо да све можемо сами да пребродимо.”
М. Никић
ИЗ УГЛА ПСИХОЛОГА
Употребљено дете
Постоје родитељи који децу виде као идеалан начин за остварење својих циљева, у браку, послу, животу уопште, а у екстремним случајевима и у зарађивању
Често се у разговорима чује „Не знам шта ми би да све упрскам” или „Унапред знам када ћу да направим кикс”...
Ако примећујете да повремено или чешће из необјашњивих разлога изневерите себе, можда сте били употребљено дете, сматра психотерапеут др Данијела Будиша Убовић.
У том случају, објашњава, издаја себе изгледа као нека јака сила која долази из подсвести, јаче од наше памети и разума. Има велики број родитеља који децу виде као идеалан начин за остварење својих циљева, у браку, у послу, у животу уопште, а у екстремним случајевима и у зарађивању.
Жеља за повезаношћу
„Дете пристаје на све да би се повезало с родитељима. Чак, ако је једини начин тог повезивања то да служи њиховим потребама. Повезаност за децу значи не само пажњу, него и опстанак. За такво повезивање се у психологији често користи термин 'употребљено дете'. Обично се овај образац односа детета и оца или мајке протеже кроз генерације”, објашњава наша саговорница.
И ти родитељи који децу виде као своје средство у било којем смислу, а дијапазон примера је велики, некада су вероватно били употребљена деца.
„Чак и кад би дете имало сазнајни капацитет који нема да сагледа своју ситуацију, искуство би за њега било неподношљиво. И кад се не би некако супротставило, већ и сам тај осећај по себи за њега био би тежак. Подсвесно, већ при помисли да нешто није у реду, најчешће, грубо речено – у својој глави 'сахрани' сваку такву могућност. Зато деца нису свесна и најчешће не могу чак ни кад порасту, као одрасли да се супротставе”, сматра психолог.
Када и ако једнога дана постанемо свесни ових процеса, додаје, бар у некој мери крећемо на пут који нас враћа себи. Често је за то потребна и стручна помоћ, али је самосвесност најважнија.
Психолог додаје да је, иначе, у системима који почивају на злоупотреби моћи или угњетавању неопходно у детету одмалена обезбедити следбеника или послушника, али је и императив ућуткати све који примећују шта се дешава и спремни су да то кажу.
„Зато је веома важно да, ако као средина или појединац тако нешто приметимо, не останемо глуви, неми и слепи пред истином. Да би се то десило, потребно је да постанемо свесни и пренесемо свима, нарочито онима којима је најпотребније, свест о томе да свако од нас може да има тенденцију ка злоупотреби моћи, јер смо углавном формирани у таквим системима, те је неминовно да они постају део наше личности.”
Суочавање с истином за средину, а нарочито за употребљену личност, још више за угњетавану, уопште није лак корак. Јер, треба да видимо код себе нешто што нам се уопште не свиђа и на шта нисмо баш поносни.
„Тек када ову тенденцију видимо код себе, можемо да је видимо јасно код других. Тек онда постаје неиздрживо да жмуримо, не чујемо и да ћутимо када се дешава угњетавање.”
Уз угњетавање обично иде обмањивање речима „Шта с тобом није у реду када ти ово смета?” и „Ако овде постоји проблем, тај проблем си ти.” Ово је типично, износи паралелу психолог, за сваки угњетавачки систем, као у причи о царевом новом оделу.
„Нажалост, угњетавање живи у многим системима и код нас и у свету, јер проблем није решен у ширем друштвеном контексту. Оно што би нам био задатак, ако желимо да видимо промену, јесте развијање сензитивности за ове појаве, начина да их препознамо. Можда је један од првих корака упознавање с принципима на којима функционишу угњетавачки системи. Али, првенствено важно је почети слушати свој 'стомак' који непогрешиво региструје када нешто није у реду и да су нам границе грубо нарушене иако наша глава не мисли тако.”
Последице трауматског искуства
По саговорници, најбоље је када се то открије и препозна на време: „Постоје научни докази да рана трауматска искуства утичу на развој нашег мозга, а не само свести. Деца која су искусила физичко злостављање, рецимо, имају поремећај у функционисању мозга када опазе опасност, односно поремећај у реаговању. Када је у питању сексуално злостављање, нарочито, тај проценат поремећаја постоји, по тим подацима, чак у око 50 одсто случајева.”
На крају, поручује: „Када почнемо да се носимо с нечим што је јаче од нас, уместо да се мучимо с несаницом или губитком апетита, мудро је потражити и психијатријску помоћ и узимати прописану терапију уместо да очекујемо да све можемо сами да пребродимо.”
М. Никић
