Несрећни Добрица и тужни Зоки
Нажалост, живот чешће пише трагедије него комедије, само што се људи из петних жила труде да то не примете
Поводом 14. јула, кадa се обележава Дан рушења Бастиље, мсје Бруно Лоајан, директор Француског културног центра је те 1989. године поклонио београдској деци, односно Зоолошком врту, неколико прстенорепих лемура (lemur catta). То су она љупка репата створења која сведоче да је еволуција на Мадагаскару кренула странпутицом да би се у њиховом случају зауставила на пола пута између веверице и мајмуна.
Није познато колико је врста лемура постојало некад, али се зна колико мало их је преживело „откривање” овог острва крај источне обале Африке и сурово претварање прашуме у пољопривредно земљиште – ватром!
Лемури су становници Београда већ четири и по деценије, мада јунак ове приче, тромесечни Добрица, није потомак оних првих, „француских”, а угледао је светлост дана с братом Мишком 5. јуна. Близанци су у њиховом роду реткост, јер је мајка осуђена да потомка четири месеца носи на грудима као да је срастао с њом, а беба од рођења има наслеђени рефлекс да се рукама и ногама чврсто држи за њено крзно, што за њу може бити прилично болно.
Царство лемура су високе крошње, док су на тлу трапави и рањиви, па најчешће никад и не силазе одозго, већ се крећу у вратоломним скоковима са дрвета на дрво који могу бити дуги и петнаестак метара. Ти скокови су малог Добрицу умало коштали главе.
Имао је само пет дана и сто грама „живе ваге” када се откачио с груди мајке и стрмоглавио на под пространог кавеза, а баш на камен који је, ко зна зашто, остављен да штрчи из бетона. Пронашао га је сабајле на истом месту Зоран Рајић, надзорник мајмунаре, једва је давао знаке живота.
Зоки је у Врт добре наде стигао пола године пре француских лемура, а у међувремену постао врсни стручњак за мајмуне примате и о њима објавио две књиге – „Свет великих човеколиких мајмуна” и „Београдске шимпанзе”. Мада, Добрица је нешто друго. Његов сој називају још и – полумајмуни!
– Али, анатомија и физиологија су им готово истоветне, па сам почео са реанимацијом – рекао је држећи нежно малог Добрицу у наручју. – Борим се за њега већ три месеца... Још има велики хематом на глави.
Онда су у Врт добре наде почели да стижу неуролози, неурохирурзи, неонатолози, педијатри, чак и ветеринари... Џаба.
– Предлагали су снимак скенером, али толика количина зрачења би га највероватније убила и да није мали, повређен и уплашен – рекао је Вукосав Бојовић, директор Врта. – Предлагали су и магнетну резонанцу, али она је тако бучна да би претходно морали да га успавају а он се, јадничак, сигурно никад не би пробудио. И шта би са снимком кад му је главица нешто већа од ораха? Како би га оперисали?
Тако је судбина малог Добрице препуштена Богу и Зокију, а како онај горе не помаже, него суди, то је све у рукама овога доле. Зато је Зоран Рајић, осим што је постао херој Врта добре наде, малишану још и лекар, отац, мајка и – једина нада.
Како га је права мајка одбацила као шкарт, Зоки га је хранио на цуцлу: првих месец дана на свака два сата. Онда је проредио, па је Добрица јео на свака три. Антибиотици на сваких шест сати. Дању и ноћу. И тако од 10. јуна.
Од 10. јуна Зоран Рајић је већ неколико пута свраћао кући, колико да се окупа и пресвуче. Живи у мајмунари где ноћива као тигар, држећи једно око увек отворено. А до када – не зна се.
– Зна се – исправио је. – Биће тако док Добрици не буде добро.
Нажалост, Зокијеве наде су потонуле у ноћи између среде и четвртка, 3. и 4. септембра, када се Добричино срце предало, а нежно телашце задрхтало и заувек клонуло. Идућег јутра Зоки је само шапатом промрмљао:
– Ко је рекао да смрт не боли? Боли ужасно, а најжешће нас преживеле.
