Од опалог лишћа одлично ђубриво
Од баштенског отпада, али и остатака хране лако може да се направи компост, који обогаћује земљиште и поспешује раст биљака. Кад је време да се цвеће у саксијама унесе унутра
Воћњак, виноград, башта или саксије с цвећем на тераси разлог су да се бавимо компостирањем, под условом да можемо да обезбедимо минимално један квадратни метар простора у дворишту или на тераси. Компост настаје природним процесом разлагања органских материја, као што су баштенски отпад и остаци хране. Новосађанка Мајда Адлешић, дипломирани инжењер хортикултуре и пејзажне архитектуре, креаторка пројекта „Баштологија – одрживо баштованство”, подсећа да је компост корисно биођубриво које обогаћује земљиште и поспешује раст биљака.
– Предрасуда је да компостирање захтева велики простор и да је то нешто прљаво, што смрди. Може се и то десити, али то значи да се у процесу поткрала нека грешка. Битно је уочити разлику између распадања, односно разлагања и труљења – каже наша саговорница.
Шта се не ставља у компост
Да би се избегле грешке, важно је знати да у компост не иде кувана, конзервирана и зачињена храна, цитруси (лимун, поморанџа), остаци лука због мириса, лишће неких дрвенастих врста (орах и четинари). Она додаје да је корисно додавати ситно измрвљене љуске од јаја и талог од кафе, али умерено. Није штетно ни додавати длаке, папирнате марамице и убрусе, папирне сламчице, дрвене штапиће за сладолед. Ипак, треба избегавати додавање превише трулог садржаја јер ће пореметити статус микроорганизама и процес распадања покренути у правцу труљења.
Такође, то захтева и редовну обавезу одржавање компоста: повремено треба промешати прикупљену масу, наквасити, да буде попут оцеђеног сунђера, да би микроорганизми могли да преживе, а распадање биоотпада се убрзало.
Слично сађењу биљака у посудама, потребно је направити дренажу, зато су најзгодније гранчице, чак и мало дебље. Након тога је добро ставити картон, у комадима, који ће се временом распадати.
Материјал се дели на зелени (кухињски, органски отпад), богат азотом, и смеђи, који садржи доста угљеника: слама, суво лишће, картон, хартија, сено, пиљевина, крајња ролна картона од тоалет-папира, папирне кесе из куповине ситно исецкане. Треба да буде више смеђег материјала – у размери 3:1 у односу на зелени слој. Сваки пут кад сложимо слој зеленог материјала из кухиње, потребно је прекрити га смеђим слојем.
Свака врста материјала треба да буде добро уситњена. Поред свега овог потребно је унети и мало земље, најбоља оне из шуме, али је добар је и површински слој испод оближњег дрвета, настао разлагањем, распадањем лишћа. Тиме се уносе микроорганизми, главни покретачи процеса распадања. Повремено као слој треба убацити гранчице, да би се горњи слојеви боље дренирали, додати нови слој земље такође. Уколико компостирамо у стану, на тераси, посуду држати затворену, да се не засушује, нити да се превише влажи.
Индикатор успешности процеса је развијање топлоте у компостној хрпи.
– После неколико дана, осим што можемо приметити слегање слојева, осетићемо загревање, једноставно опипавањем посуде. Није пожељно да температура компоста прелази 65 степени Целзијусових. Зато се, између осталог, повремено меша рукама, у рукавицама, да би се осетила топлина компостне масе, специфични мирис (сличан мирису шуме) и проценило да ли је влажност одговарајућа. За неколико месеци имаћемо прве резултате и зрео компост– каже наша саговорница.
Одвајање зеленог отпада
Наводимо пример наше суграђанке Весне Н., која на тераси има три канте, од 25 литара, остале од кречења. У првој чува смеђи материјал, пиљевину, лишће, картон, које по потреби додаје у ову другу – главну. У тој другој се налази сам компост, ту убацује кухињски биоотпад. У трећој је компост који зри. Како нам је објаснила, канту за отпатке нема зато што се труди да претежно користи намирнице и производе које је могуће или компостирати или рециклирати.
У неколико градова у Србији, на пример у Новом Саду, подигнуте су градске компостане, али без инфраструктурне подршке становништву, без едукације и система информисања. Тако да зелени отпад и даље одлази на депонију или се у двориштима спаљује уз остали отпад.
Мајда Адлешић износи и искуство из Прага, који је посетила пре две године. Тамо постоји законска обавеза одвајања зеленог отпада. Грађани су добили смеђе канте и сакупљају отпад који се онда одвози на компостирање. Поред тога, засновали су мрежу од преко 100 друштвених вртова где су корисници доносили зелени отпад од куће и компостирали га за потребе баште.
