Возови тутњали, а варошица расла

Да није било железнице, питање је да ли би постојала и варошица Лајковац. Кад је 14. септембра 1908. прорадила пруга Забрежје–Лајковац–Ваљево, људи истанчаног трговачког слуха, оснивачи будуће варошице почели су да купују плацеве у непосредној близини железничке станице. Били су то Никола Јовановић Аћевац, Павле Душић, удовица Криста Буљугић и Аврам Миловановић. Вредни, довитљиви и проницљиви брзо су поставили темеље места које се развијало највише захваљујући железничарима, возовима и све већем броју путника.

Указом краља Александра Карађорђевића, место је 29. фебруара 1924. проглашено за варошицу. Пре тога су га сматрали селом. Исте године добија пошту, а према попису, имало је 600 становника, од чега су 95 одсто чинили железничари и њихове породице. Трагајући за историјским записима, као и за „златним” годинама варошице, Милутин Ранковић и Рашко Јовановић својевремено су сачинили публикацију „Време кад је Миле ишао лајковачком пругом”, подсећајући колико је железница заслужна за развој читавог краја.

Тадашње новине су 1909. поводом годишњице проласка првог воза, уз остало, објавиле: „Има једно место на нашој железничкој прузи које се подиже америчком брзином. То је Лајковац у којем ће се скоро укрстити наша ваљевска с аранђеловачком, а нешто доцније и с милановачком и шабачком пругом. Многи ваљевски трговци почели су да овде подижу магацине, а велики извозник Никола Јовановић почео је да зида хотел. Сем тога, место лежи у средини најроднијег и најбогатијег, не само ваљевског, већ и оближњег београдског краја.”

Бели воз за министра

Како је време одмицало, железничари су постајали све бројнији, а ложионица је имала све више запослених. Према евиденцији 1937. године у њој је било готово 140 квалификованих, шегрта и полуквалификованих радника. Тада се од Лајковца до Ваљева путовало „ћиром” 40–45 минута, али је путовање често трајало и дуже јер је на тој прузи било неколико станица и стајалишта. Многи су се враћали из Ваљева с пијаце, из суда, поште. Роба се носила у Ваљево, Београд, Лазаревац, Аранђеловац, Обреновац, али су се одатле и доносиле неопходне намирнице, гардероба и штошта друго.

„Железничка станица била је средиште варошице. Ту се до касно у ноћ сусрећу путници и мештани и стално пролазе возови. С времена на време излази да их испрати шеф станице Михајло Ђ. Штајдл. Разглас станице редовно обавештава колико који воз касни. Пре подне, док возови стоје између два одморишта, испред свеже офарбане ограде, за путнике свира железнички оркестар ’Јадранска стража’. Средом, око десет сати, на путу за Београд стиже бели моторни воз господина Мехмеда Спаха, министра саобраћајног. Он улази у железничку ресторацију и од ужурбаних конобара наручује своју омиљену пилећу чорбицу. Ту, у Лајковцу, седи, одмара се и припрема за неки важан састанак у Београду. Овај воз је први пут прошао кроз Лајковац 20. јула 1938. године. Саобраћао је на релацији Београд–Лајковац–Ужице–Сарајево–Дубровник. Укинут је после петнаестак година”, пишу аутори.

Возови су тутњали, Лајковац је растао и убрзано се развијао. Формирана је и железничка колонија на чијем су почетку, код тријангле, били службени станови надзорника пруге и шефа ложионице. Својим доласком из Београда, на место шефа ложионице 1929. године, инжењер Мирослав Мире Марковић подстакао је развој железничког чвора и варошице. Његове идеје и напоре наставио је 1935. инжењер машинства Драгобрат Обрадовић чијом иницијативом је изграђен Дом железничара, отворен 1939. године. У њему је радио први биоскоп, а имао је и просторију с бином, у којем су се одржавале представе за железничаре и грађанство.

Кад се каже Лајковац, сви помисле на пругу и возове. Тако је било, а тако је и сада, иако возови ређе тутње, ресторација нема толико гостију, а многе објекте у кругу ложионице начео је зуб времена. Омладина се окупљала у Соколском друштву, наступајући у варошици и у околним местима.

„Ти далеки, али нама драги суграђани нестали су заједно са старим Лајковцем. Неки од њих застали су у вечности на фотографијама Јеротија Миловановића, локалног фотографа, као и на 12 разгледница Жарка Праштала, који је имао књижару”, подсећају аутори публикације.

Остао због јефтиноће

Живот у Лајковцу није се могао замислити без железничара, али и без кафана. Како су се ту укрштала четири крака пруге узаног колосека, требало је, осим железничара, угостити и многобројне путнике. Тридесетих година прошлог века радило је 11 кафана. Станична ресторација била је уз саму станицу, и у њој је једне ноћи 1926. с веселим друштвом зору дочекао и познати математичар и научник Михаило Петровић, знан као Мика Алас. Гостима се нудило вруће јагњеће и прасеће печење, гулаш, паприкаш, сезонска салата. Као аперитив наручивали су се шљивовица, рум, коњак, виски. Уз храну би увек пријало црно вино и ружица, док се бело вино пило као шприцер.

Преко пута станице трговац Аћевац имао је кафану-хотел са собама за преноћиште и шталама за смештај стоке и робе. Једно време газда кафане био је Света Антоновић. И многе друге овдашње крчме биле су по нечему познате: једне по доброј храни и капљици, друге по честим тучама, што је случај с оном којом је газдовао Павле Душић Шиљаговац. Памте се и кафане „Гранд хотел Колубара”, доцније „Дрина”, „Златно буренце” и друге. Према неким сазнањима, у једном периоду било их је чак 46.

Сачувано је и казивање трговца Лазара Шешлије, који је приповедао о јефтиноћи и богатој понуди хране. Стигавши из Сарајева 1938. године, свратио је на ручак у једну од кафана. Услуга врхунска, а јеловник богат. Гледајући препун сто, питао се колико ће га то задовољство коштати? Очекивао је позамашан рачун, али се изненадио да је онолико добре хране јефтино платио. Под тим утиском изашао је на улицу и налетео на сељака који је преко рамена носио прасе.

– Пошто прасе? – питао је гост.

– Дванаест динара – одговорио је сељак.
Одмах је додао: – А, јел' много, господине? Ево ти га за десет динара!

У Сарајеву је такво прасе, причао је касније Шешлија, коштало бар 30 динара. Истог часа је одлучио да остане у варошици. Осим њега, међу познатим трговцима били су и Митар Симовић, Милован Станић, Чедомир Тришић, Душан Јелић, Исидор Станић...

БЕЗ ЦРКВЕ И ШКОЛЕ

Око 1920. године у Лајковцу су постојали: општина с два службеника и једним пандуром, жандармеријска станица, амбуланта и један лекар, железничка станица, ложионица, пошта, две трговинске радње... Основне школе и цркве није било. Пруга Забрежје–Ваљево била је у јулу 1926. године поплављена, а водени стуб је у области Тамнаве достизао висину и до 10 метара.

СЕЋАЊЕ НА ЛЕКАРЕ

У Београду је 6. октобра 1927. регистрована Среска здравствена задруга Лајковац која се налазила у кући Александра Радовановића. Лазаревачки лекар Андра Гојковић је у Лајковац долазио једном недељно да би прегледао пацијенте. Многе је спасио, по чему је био познат у целом крају. Након њега, у Лајковцу и Јабучју је радио др Поповић, а 1927. у варош је стигао др Милосав Бранковић. Најпре је имао приватну праксу, а онда је добио статус лекара бановине.