Кнез Михаило – вешт јахач на добром коњу

Кнез Милош је казивао да му је највећа жеља била да има доброга коња и добро оружје. На добром белом коњу одјахао је на преговоре с Хуршид-пашом поред Дрине 1815. године, а уметничка слика ове величанствене сцене српско-турских преговора затурена је. Кнез се потрудио да и његови синови, Милан и Михаило, више други него први, пошто је први био болешљив, имају још као дечаци добре коње и добре учитеље јахања.

У приближно време десиле су се две благе и опомињуће незгоде с коњима, оца и млађег сина. Играјући џилит у дворишту крагујевачког конака, кнежев коњ је посрнуо и повредио му ногу, коју је потом дуго лечио. Син млађи, Мања-бег, како су га сви звали, јахао је у Пожаревцу, поред Мораве, омањег коњића рогоза, који се у једном лугу преплашио и стругнуо далеко у шуму. Кнежеви момци су га брзо пронашли на једној грани како виси, држећи се за њу рукама. Дечака су затекли у смеху, несвесна опасности која му је претила.

Обреновићи су за владавине кнеза Милоша стекли огромно богатство. Део тог богатства био је у покретној имовини, у рогатој стоци и у коњима. После протеривањa кнеза Михаила с власти 1842. године, кнегиња Љубица, која је живела у Новом Саду, извезла је у једном маху, преко Земуна у Аустрију, џелеп вoлова и крава (96 комада) и коња: 35 ајгира, 41 кобилу, 25 ждребади и једну мазгу. Извезен џелеп коња био је нешто бројнији од сточног, што указује да су коњи били узгајани као и остала стока, по чему се ондашња Србија препознавала.

У Влашкој, у којој је најдуже живео, кнез Милош је држао више ергела коња на бројним феудалним поседима – мошијама. Неко време ергелу коња држао је и у Варадији, код Бајића, у које је била удата његова кћер Петрија.

Кнез Милош је у Бечу поседовао више зграда, заједно са сином Михаилом. И у тамошњим шталама било је увек коња, више у Михаиловим, мање у Милошевим. У србијанском друштву избила је једна афера чији су актери Вук Караџић, Милован Јанковић и Анастас Јовановић, а односи се на коње кнеза Михаила и његов начин живота у Бечу.

Предсказивачи злих догађаја

Природно је што су кнежеви у Бечу имали солидне куће и каруце и добре коње, који су сину, пуном животне снаге и материјално обезбеђеном, омогућавали да живи опуштено и отмено, посебно од када се отац одселио у Букурешт. Када је отац сазнао да је гроф Шандор страдао прескачући препоне, син је од баба добио писмо пуно прекора: „Зато ја вами данас иштем и препоручујем да ваше бесне коње продате, јербо ако и непродате ја ћу кога послати да и убије.” Разлог за ову очинску бригу био је могућност погибије током прескакања „матаруга”. Син је покушао да оца разљути тврдњом да је гроф Шандор полудео и обесио се, а да није погинуо прескачући матаруге. Греота би било да своје „бесне коње” прода, а још горе би било ако би он послао неког да их побије. Син признаје да има добре коње, да је добар јахач, па му не приличи да јаше мирне коње. Оцу је добро позната његова кобила, као и остали његови коњи, „да су то коњи према мени” и да их треба сачувати. Пре неки дан у Пратеру се и „цар Франц Јозеф зауставио па ме гледао дуго кад сам баш на кобили по ливади јашио”. Да би одобровољио оца и сачувао коње, послао му је дуван који је волео да пуши.

За време своје друге владавине кнез Михаило је посебно водио бригу о коњима. Његове ергеле и даље су биле бројне и било је свуда кнежевих коња где год је имао непокретно имање и дворове (Крагујевац, Пожаревац, Смедерево, Аранђеловац, Београд, Топчидер). Забележено је у Дневнику трошкова двороуправитеља Анастаса Јовановића да је кнез од једне циркузантске дружине откупио једног коња плативши за њега невероватних 12.000 гроша!

Ваља рећи да су србијански кнежеви, у време посете Стамболу, добијали од султана на поклон мале ергеле коња: 1835. Милош и 1840. и 1867. Михаило.

Кнез Михаило био је и организатор коњичких трка од 1863. године на београдском тркалишту. Најбољим јахачима, онима који би заузели прво и друго место, додељивао је новчане награде из свог џепа. Награђиванa су билa и војна и грађанска лица, међу њима и кнежеви ађутанти, најчешће Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина.

Обреновић је био страстан јахач који је са својим добрим коњима пленио пажњу суграђана, као и Франца Јозефа у Бечу. Његов секретар Милан Ђ. Милићевић је записао: „Кнез је био јахач и леп и вешт за причу.” Знао је кнез да сам, на дивном коњу, изјаше из Конака на Теразијама у правцу Двора топчидерског. „Људи су из даље трчали да се нагледе на добром коњу добра јахача!”

У народу постоји веровање да су коњи добри предсказивачи злих догађаја. Један од њих односи се на најплеменитијег српског владара. Кнез се судбоносног 29. маја/10. јуна 1869. године извезао с каруцама које су вукла четири дивна коња. По једном казивању, на излазној капији према Улици краља Милана, а по другом, на углу код данашњег Лондона, „предњи коњи били су се усћудили” и нису никако хтели да крену даље. „Као да су предосећали да свога господара возе на сусрет његовој погибији”, записао је један савременик. А када су вратили истим колима и коњима мртвог кнеза, нису могли проћи на иста врата, јер није имао ко да их откључа, па су владара унели кроз споредни улаз. Двор је већ био празан, без супруге, без деце наследника, прво велико упозорење о пропасти династије.

Пример добродушности

После кнежева убиства извршен је попис Обреновићеве имовине, али он није сачуван у целини, па се претпоставља да је његово богатство било веће. У кнежевим шталама затечено је 79 коња, а зна се да је кнегиња Љубица, 25 година раније, извезла на пијацу 101 коња и једну мазгу. Очигледно је да попис кнежеве имовине или није све обухватио или није сачуван у целини. Сумња се да је и један део богатства у драгоценостима волшебно нестао.

Од 79 коња за јахање је било седам (Билан, Екватор, Трубадур, Ашлет, Чапразли, Панаш, Калиф), колских 26, остало су кобиле и ждребад. У Дневнику трошкова двороуправитеља Анастаса Јовановића стоји записано да је кнез Михаило слао у Пешту код учитеља јахања Бензона на обуку коња Екватора. Вероватно је то онај исти коњ коме су се Шумадинци дивили док га је кнез јахао од Конака до Двора у Топчидеру.

Србију кнежева Милоша и Михаила више карактерише суровост њених житеља него благодет и благодарност. Истакнути карактери суровости, животне и политичке, били су вожд Карађорђе, кнез Милош, Тома Вучић Перишић и др., а најлепши пример људске добродушности и милостивости био је кнез Михаило. Србијанци су му само једним препознатљивим гестом узвратили даром – подизањем споменика у Београду.

И то на коњу, животињи коју је обожавао.