Наташа Павловић: Туга не може да нестане
Гошћа „Политикиног“ подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ била је водитељка Наташа Павловић. Људи су је заволели у шоу програмима „Срећни телефони“, „Да вас чујемо“, „Плесом до снова“, „Шоу снова“ и у „Теле-квизу“, као и у музичком програму „Фантастик шоу“. Тренутно је водитељка емисије „Практична жена“, коју прате милиони гледалаца.
У подкасту је открила да се бавила манекенством, да је желела да буде глумица, али да ју је животни пут довео из Загреба у Београд, где је почела да се бави водитељством.
Истакла је да јој је Мира Фурлан била узор, не само у том неком сценском делу посла, већ и у животном, јер је на неки начин прошла сличне ствари као и она.
– И онда када сам дошла из Загреба у Београд, мени је све било ново и другачије и страно и нисам имала повезницу са оном старом ја која је била тамо. Отишла сам у Југословенско драмско позориште, јер у то време сам стално ишла у позоришта. И гледала сам „Позоришне илузије“ са Миром Фурлан, а тада је и Жарко Лушевић био на сцени. Кад сам гледала њу, такву ми је снагу дала да истрајем у тој својој борби, у својој тузи, у свему… Видела сам да ради, да истрајава, да је борац, да је храбра, и онда сам рекла себи: „Мира је била мој узор тамо, биће и овде“. Некако ми је она дала снагу да и ја истрајем и да нађем своје место под сунцем овде – каже наша саговорница.
У Београд је дошла са 16 година, 1991. године. Каже да не воли да буде патетична и да се стално се враћа на те догађаје, сматрајући да су сви људи имали неке тешке периоде у животу, и да увек скреће пажњу на то да су много горе прошли они који су, нажалост, некога изгубили у том рату.
Сматра да је лако бити добар некоме ко је имао савршене услове у животу, али да некоме ко није то прошао па је извукао из себе снагу да се негде врати на неки прави пут, добронамернији, „скида капу“ увек.
– Доброта и логика ће спасити свет. Не иде једно без другог, иначе све оде у суноврат. Мало мудрости није на одмет – каже Наташа Павловић.
Каже да би волела да јој се нису десиле неке ствари у жувоту које нису зависиле од ње.
– Пребацивати одговорност на било кога другог је погрешан пут, то учим и своју децу. Исправљати криве дрине просто не води никуда као ни окривљивање неког другог за неуспехе. На више силе попут короне, ратова, избеглиштва ми не можемо да утичемо. Ја бих волела да нисам морала да пролазим те неке ствари и силно желим својој деци да не пролазе баш тако тешке ствари. Волела бих да тога није било. Али с друге стране, ако помислим да не бих имала свог мужа, ове пријатеље које сам стекла, децу, онда се свака цена исплатила и платила бих је поново. Тако да извлачим оно што могу из свега што је било и трудим се да не кукам над оним како је било, носећи сву тежину догађаја… Можда не бих упознала ни овај народ и ову земљу јер ја јесам била Српкиња, али о Србији у ствари нисам знала ништа јер нисам имала никога овде. Имала сам две домовине у животу, не само једну, тако да ћу то гледати као своју привилегију, ма колико то имало – рекла је Павловићева.
Она сматра да туга не може да нестане.
– Људи некада кажу: „Оно што те не убије, то те ојача“. То није тачно, то те ослаби сасвим сигурно. Будеш ти можда мудрији и паметнији, али будеш исто тако с друге стране и слабији, јер туга остаје и не пролази. И време не лечи све, није тачно да лечи. Само прелази у неке друге облике, научиш да се носиш са тим – додала је гошћа нашег подкаста.
