ФИЛМ

Последња победа славних југословенских кошаркаша

Документарни филм „Изгубљени дрим тим” прича о пријатељству, патриотизму, љубави према игри и победама младих спортиста из тима кошаркашке репрезентације СФРЈ, која је освојила европско злато у време почетка распада земље и надолазећег грађанског рата

Кадар из филма „Изгубљени дрим тим” Фото видео исечак

Златну медаљу на 27. Европском првенству у кошарци одржаном од 24. до 29. јуна 1991. године у Риму освојила је репрезентација Југославије, државе која је управо тад престала да постоји. Док се на победничком постољу уздизала црвено-бело-плава застава са звездом петокраком, праћена химном Хеј, Словени, Словенија и Хрватска су већ напустиле СФРЈ. Трагичан и истовремено бизаран, овај јединствен случај у историји спорта оживео је, готово три и по деценије касније, кроз сећања његових учесника у документарном филму Изгубљени дрим тим, чији је аутор хрватски редитељ, сценариста и продуцент Јуре Павловић.

– Тих шест дана потпуно је променило наше животе – каже Владе Дивац, један од протагониста филма. Остали златни момци југословенске кошарке, сад већ легендарни играчи са међународном репутацијом, које је редитељ успео да окупи на биоскопском платну (не и у стварности, јер су они расути по свету и требало му је седам година да сними разговор са сваким од њих, и још две да све то монтира) били су Душан Ивковић, Александар Ђорђевић, Тони Кукоч, Јуриј Здовц, Дино Рађа, Предраг Даниловић, Зоран Савић и Жарко Паспаљ, а у филму се појављују и њихов тренер Душан Ивковић Дуда, као и Винко Бајровић Цапо (који је у међувремену преминуо), најважнија спона између тренера и играча у тиму.

Прича о славним југословенским кошаркашима (јер они су себе тако видели, без обзира из које републике су дошли у репрезентацију) чији је тријумф остао у сенци распада њихове домовине и почетка грађанског рата, почиње снимцима масе одушевљених навијача који половином осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века дочекују најбољу екипу Европе и света (о чему су сведочили и златни пехари са Европског првенства 1989. у Загребу и Светског првенства 1990. у Аргентини), а завршава се призором пустог аеродрома на који, враћајући се из Рима, слеће окрњена победничка екипа, ћутљива и суморна. Уместо радости због освојеног првенства, неверица и неизвесност од будућности која их чека.

Колико се то разликује од оптимистичких речи друга Тита, које читамо подвучене на екрану: „Народи који имају такву омладину, не требају се бојати за будућност!”

 

Финале и тенкови

Јосипа Броза те 1991. више нема, а растура се и земља чију је омладину хвалио и за коју су се они, поред осталог, борили у спортским дворанама широм планете. Разбијен је и дух братства и јединства, окосница те земље у који су чланови тима кошаркашке репрезентације искрено и дубоко веровали, на крају се, наравно, распао и тај тим. Хрватски играчи су остали у Сплиту, а Словенац Јуриј Здовц је био принуђен да усред такмичења изађе из тима, јер су му из новоуспостављене дежеле запретили да ће га сматрати издајицом ако настави да игра под „агресорском” југословенском заставом.

Захваљујући сјајној монтажи Ивана Васића, који комбинује архивске снимке утакмица, јавних наступа најважнијих актера ондашњих политичких збивања (Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Милан Кучан), ратних дејстава, као и лица актуелних саговорника у крупном плану, гледаоци и сами постају сведоци претварања једне идеје, једног дивног сна, у његову супротност. Млади кошаркаши, понесени својим успесима и подршком сународника, уверени су да побеђују јер су као једна породица, и представљају земљу која је оличење њихових идеала. И кад, невољно, почињу да схватају да се тај идеал растаче и руши, одлучују да га очувају барем кроз своју игру, тог 29. јуна 1991. Упркос томе што их је Јуриј напустио, и што су на такмичење дошли без капитена Дражена Петровића (предуго се чекало на дозволу његовог клуба да игра за репрезентацију СФРЈ), Дивац, Кукоч, Рађа, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић, Ивковић и Савић савладали су противнике и освојили злато за Југославију.

Посебно је снажан и потресан део филма у којем се смењују призори задивљујуће игре младих Југословена са те последње, финалне утакмице против екипе домаћина, Италијана, и снимци тенкова на улицама државе која нестаје, наоружаних војника, зграда у пламену, колона избеглица...

– Једино се за своју земљу игра из љубави и поноса. За клуб се игра за уговор и славу – рећи ће у једном тренутку Дивац.

Екипа која је у спортским халама широм света годинама побеђивала најјаче противнике, поред осталих и наводно незаустављиву репрезентацију САД, остала је немоћна пред тим догађајима. Југословенска екипа снова растурила се пре него што је добила прилику да заигра против америчког дрим тима, о којем се говорило као о најбољем спортском тиму свих времена и у који су САД први пут уврстиле своје професионалне играче кошарке управо да би, најзад, савладале репрезентацију Југославије.

 

Шест гранчица

Јуре Павловић, који је те 1991. имао шест година, као увод у ову заборављену, истовремено заносну и тужну причу, искористио је фрагмент из једне старе епизоде (из 1984) популарне дечје телевизијске серије Коцка, коцка, коцкица Радио-телевизије Београд, у којој водитељ, глумац Бранислав Милићевић (Бранко Коцкица) у белој мајици са југословенском заставом, малишанима одевеним у народне ношње својих федералних јединица објашњава чврсто заједништво шест република на примеру шест гранчица које се, скупљене заједно, не могу сломити. Како ћемо убрзо видети, две гранчице извучене из снопа покренуле су слом... Уз најавну шпицу чује се патриотска песма Југославија Зафира Хаџиманова и Кире Митрева из 1980, у изведби „Ким Бенда”, а нешто касније и неслужбена химна омладинских радних акција у некадашњој СФРЈ Хеј, хај, бригаде Арсена Дедића из 1975, коју пева Ивица Бобинц. Све то гради атмосферу у којој су одрастали и спортски стасавали репрезентативци из Изгубљеног дрим тима.

Филм је настао у копродукцији Sekvencе (Хрватска), Set Sail Films (Србија), Articolture (Италија), Tramal Films (Словенија), Wake Up Films (Србија) и Хрватске радио-телевизије (ХРТ). Светска премијера је била на овогодишњем Пулском фестивалу (изван конкуренције), а српска је најављена за 16. септембар у МТС дворани. Дан касније ће моћи да га погледају и наши најмлађи спортисти, с родитељима, у Блоку 23 на Новом Београду, посредством Фондације „Новак Ђоковић”, која је сарадник у домаћој дистрибуцији, а након „блоковске премијере” (после које ће уследити још едукативних приказивања ове врсте, у оквиру програма Путем шампиона поменуте фондације) од 18. септембра Изгубљени дрим тим креће у биоскопе широм Србије.