Чај у пет с војвоткињом од Кента

Када на „Гуглу” укуцате „ кафане” и „вруће печење”, међу резултатима појавиће се и име наставнице немачког језика Јелене Стојковић, рођене Трстеничанке, планинарке, песникиње, туризмолошкиње…

Имало би се набрајати још подоста. Јелена је писац врло популарне књиге „Стопањске кафане и њихове приче” која описује село Стопању између Трстеника и Крушевца, надалеко познато по добрим кафанама, прасећем и јагњећем печењу, и то је објашњење ове мале енигме с почетка текста.

Јелена Стојковић је ипак много више од хроничарке кафанског живота, дипломирала је туризам на Природно-математичком факултету у Новом Саду, на одсеку за хотелијерство. Усмерила се на хотелијерски менаџмент, а одмах након студија прорадио је њен авантуристички дух који је не напушта ни данас. Факултетску диплому оставила је код куће и укрцала се на прекоокенаски брод „Квин Мери 2” где је радила као рецепционерка. То је један од најлукусузнијих бродова чији је власник исти онај који је градио и чувени „Титаник”. Крузер је у време Олимпијских игара у Атини служио као хотел привезан у Пиреју у који су долазили светски државници, а у њему је била смештена и америчка кошаркашка дрим тим репрезентација.

То је брод за енглеску аристократију, па се Јелена захваљујући свом ентузијазму и жељи за стицањем нових искустава нашла у друштву људи „плаве крви” и била сведок њихових обичаја и начина живота. За „Магазин” се присетила ритуалног служења чаја у пет у белим рукавицама и уз класичну музику, а чајанкама редовно је присуствовала и војвоткиња од Кента.

Трстеничко виногорје

Искуство рада у угоститељству на прекоокеанским путовањима помогло јој је да напредује у служби. Данас колегама из Београда и Скопља бира кадар за рад на крузерима за туристичку компанију из Северне Македоније, исту ону која је и њу ангажовала за прекоокеанске пловидбе.

Западна Морава, виноградарство, ратарство и индустрија, то је укратко Трстеник. Ова четири мотива налазе се и на грбу општине, а Јелена Стојковић посветила је своју другу књигу најелегантнијем, како каже, од свих симбола на грбу – виноградарству. Заједно с колегиницом Јеленом Вукчевић, музејском саветницом, написала је монографију „Трстеничко виногорје од давнина до данас”.

– Бавила сам се винима, историјом фестивала и винског туризма. Трстенички крај је познат по калемарима, а посебно Велика Дренова, Почековина и Стопања. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века овдашњи становници радили су у „Петолетки” и као калемари и јако су лепо живели – каже наша саговорница.

Златно доба трстеничког калемарства почело је средином прошлог века с око шест милиона садница винове лозе годишње. Око две хиљаде калемара бавило се овим послом, а калемиле су се сорте кардинал, краљица, мускат хамбург, бело зимско, вранац, рајнски ризлинг, крстач и многе друге.

Калемари су, ради илустрације, само 1988. године произвели 30 милиона калемова прве класе. Овај посао био је вредан 17,5 милиона долара.

Јелена је и песникиња и песме је објављивала у збиркама и зборницима. За Сајам књига припрема роман под називом „Опомена” у издању чачанске „Легенде”.

– Не бих да откривам све детаље, само ћу рећи да је то прича о девојци која је имала несрећу док је планинарила. Радња се дешава у Аустрији пре отприлике осам година. Сећам се да сам тада писала извештај о овом догађају за наш Планинарски савез, и добро се сећам тог несрећног догађаја који је тема романа – каже она.

Без обзира на искушења која собом носи, планинарење је нашој саговорници омиљени хоби. А има их много: тенис, фолклор, скијање, теренско јахање на ранчу „Дуња” код Трстеника кроз валовиту Шумадију.

На прве планинске успоне отишла је с оцем, и тако јој је овај спорт постао велика страст, не само хоби. И она је имала драматичних ситуација, сећа се снежне лавине у Црној Гори и успона на Ђеравицу на Косову што је у то доба био велики подвиг.

Временом отиснула се и изван регионалних граница. Освојила је бројне врхове, опробала се у многим дисциплинама: алпинизму, ходању по фератама. Једно од најизазовнијих путовања било је на планину Арарат пре две године, а ове с планинарским друштвом „Фрушка гора” имала је план да оде до Ирана, баш када су тамо избили ратни сукоби, па је променила правац и отпутовала за Мароко на планински масив Атлас. Поред успона на највиши врх северне Африке – Тоубкал (4167 м), дистанцу од 40 километара прешла је с осталим планинарима из екипе за 30 сати, обишла је и старе градове Марока и њихове најзанимљивије културне знаменитости.

У сећању дубоко урезано остаје село Имлил сакривено међу крошњама на хиљаде стабала ораха. Маракеш, па водопад Узуд висине 110 метара где живе берберски макаки мајмуни, Есаура на обали Атлантика, с тврђавом која се налази у оквиру града.

– Свака експедиција по егзотичним земљама је доживљај разних мириса, звукова, хране, пејзажа. Буде напорно, али што се тиче туризма у комбинацији с планинарењем, увек имате прилику да доживите нешто ново, оно што класичним туристима није доступно – каже Јелена.

Професорка немачког језика у школи

И поред свега набројаног, посао професорке немачког језика у основној школи и даље је главни. Спрема и докторат из винског туризма и нада се титули до краја године. Почетком септембра је и сада већ традиционална манифестација „Печењијада” у Стопањи, уз отворене кафане 24 часа, шаторе, фолклорне програме, спортске игре, коњичка такмичења. Наравно и њено присуство је неизоставно. Тамо где су стопањске кафане и вруће печење ту мора бити и Јелена Стојковић, да традиционално, као и сваке године, одржи пригодан говор на отварању – пред бројним гостима.

Џо Бајден у селу Стопања

У стопањске кафане на гласу већ цео један век на незаборавно и јединствено спремљено вруће печење радо су свраћали бројни путници, трговци, певачи, глумци, писци, официри, па чак и бивши амерички председник Џозеф Бајден приликом посете Србији, када је био на функцији потпредседника САД, боравио је у кафани „Спорт” 2009. године.

Свраћали су и Радојка и Тине Живковић, Чкаља и Павле Вуисић, Добрица Ћосић, генерал Живота Панић, Здравко Чолић, Бурдуш, Милош Жутић и небројени Бугари, Грци, Турци, Французи, Енглези...

– Угоститељи познатим личностима и нису нешто импресионирани, толико су навикли да их служе да не могу ни да се сете ко је све био – каже Јелена Стојковић.

Београд код Петљавине

Најстарија кафана у Стопањи звала се „Београд код Петљавине”, и од тада је више пута мењала назив, а ради илустрације наведимо још неколико имена других кафана: „Код Шекија”, „Кафана код комшије”, „Традиција”...

Власник „Наше мале кафане” Раде Витковац је један од главних иницијатора манифестације „Печењијада” од 2018. године.

– Пратила сам кроз цео век кафане које су се отварале и затварале, и увек их је било око десетак. А осим квалитетног менија, све до сада су популарност дуговале и локацији, на регионалном путу који спаја Бугарску с Црном Гором и Босном – каже наша саговорница и додаје да још није познато како ће ауто-пут Моравски коридор утицати на њихово пословање у будућности.