Борис Режак: Неколико секунди је довољно да се све уруши у животу
Гост новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ je Борис Режак, српски кантаутор из Босне и Херцеговине, који је недавно освојио прво место на фестивалу „Београдско пролеће“ према оцени публике. Објавио је албуме „Након толико година“ и „Корак даље“, као и низ успешних синглова. Његове песме „Анђео“, „Покора“, „Господска улица“ постале су велики хитови… Сматра и да му је „Господска улица“ поново „отворила“ врата каријере.
Његов став је да је тешко да се људи споје као у филмовима, да има таквих случајева, али су ретки, и да живот између двоје увек захтева озбиљан компромис и поштовање, да различитости могу да буду добре, али и сличности и да све зависи од тога - шта је за кога суштина.
– То је отприлике мој живот и моја улога у породици. Увек ту има неко ко је незадовољан, траже нека своја права, али стварно мислим да су најважнији компромис и љубав. Кад год изађем из куће, ја просто морам да загрлим чланове моје породице и да их пољубим. И сад кад се будем поново враћао, ја ћу опет њих да цмокнем. Знам да их то нервира, али мене је баш брига. Капирам да то што радим има смисла. Убеђен сам у то. За мене су љубав поступци. Сваки дан. Мислим да су поступци битнији од речи. Важно је да се покажемо на делу сваки дан. Једноставно покушавам у својој породици да имамо што више срећних тренутака.
Лепо је кад си окружен позитивним људима, јер ће ти онда и они помоћи да нађеш срећу. Мислим да има лоших енергија, треба их избегавати, а с друге стране и те лоше енергије су негде некако напаћене. И њима треба помоћи појаснио је Режак.
Супругу је упознао после једног концерта у Сава центру.
– Интересантно је да она није знала чиме се заправо бавим. После неколико месеци преко неких заједничких пријатеља смо се чули, размењивали мејлове, поруке, видели смо се… Ја сам још увек тада живео на релацији Бања Лука-Београд и онда сам одлучио да живим у Београду. Све остало је историја. Моја супруга је исто као и ја имала жељу да има велику породицу, да имамо барем троје деце и то нам се остварило. После велике трагедије која се догодила у ОШ „Владислав Рибникар“, донели смо одлуку да она да отказ на послу и да се посвети породици. Видео сам да је тешко васпитати клинце у Београду и да оба родитеља раде. После те трагедије донели смо одлуку да она да отказ а да ја радим више на каријери. Када сам то одлучио, некакве ствари су и почеле да се дешавају… Чињеница је да много радим… Породица је најважнија у животу. Када нисам код куће три, четири дана, имам проблем јер ми недостају баш много. Може то било ко да протумачи како год жели, али ја не волим да сам изван куће - рекао је Режак.
Најтежи тренутак у животу за њега је била смрт мајке, која је преминула три месеца након постављања дијагнозе рака плућа.
– Ми, обични смртници, нисмо навикли да гледамо смрти у очи. Нисам био припремљен за то. Мајка ми је умрла на рукама… А с друге стране, не бих тај момент мењао ни за шта на свету. Опрашташ се од некога ко ти је дао живот, кога си највише волио… И говориш некакве послење реечи. И кад прође то све, прође неких годину дана, онда почне тебе да „удара“ нешто, почнеш да постављаш себи некаква питања, почнеш да се приспитујеш… Отац си, плашиш се за своје клинце, онда почне мозак да ти „ради“. То су неки периоди које мање-више сви морамо проћи. И то је нешто непознато... Касније је све теже и теже… - навео је гост нашег подкаста.
До деведесетих година прошлог века каже да је уживао у животу, одрастању, да није био оптерећен глупостима… Било му је дивно у школи, волео је пријатеље, музику… То је био најлепши период његовог живота.
– Онда је 27. априла 1991. године рођен мој брат Дарио и од тог момента некако почиње све да бива тешко. Прво, мајка је имала тежак порођај и пар секунди је довело до тога да је он и данас у инвалидским колицима. Има церебралну парализу. Неколико секунди је довољно да се све уруши у животу. Не желим да говорим о разлозима због којих ми породично мислимо да је дошло до тога… Кад одрасташ уз брата који је у инвалидским колицима и гледаш мајку како пати, јер нико више неће од мајке да пати, и оца наравно, онда твој осећај ка угроженим људима је другачији… Просто све разумеш. Можда је то и мене довело до тога какав сам данас. После те трагедије која нам се догодила у породици, дошао је рат и распад једне земље, земље у којој сам функционисао, исто гледао на људе, без икаквих разлика у именима, презименима. И то је било то, наравно да мораш да одрастеш – казао је наш саговорник.
Борис Режак ће имати велики концерт имаће 14. октобра у Сава центру и обећава да ће оне који дођу водити кроз песме које су заједно заволели, оне које годинама причају њихове приче… То ће бити прилика и да се људи препознају у мелодијама, стиховима, у тишини између нота…
– Мени је музика све. После 26 година званичне каријере - ја сам срећан, захвалан, радим оно што волим. Та музика долази до људи, они мени враћају ту енергију, сваки пут после наступа захваљују ми се и ја се њима захваљујем. Просто је то неверојатна захвалност и сваки наступ доживљам као последњи у смислу давања емоције и енергије. И оно што је мени јако битно, хоћу да станем иза својих песама, да нико не помисли да је то неки лажни човек без емоције и без душе, него желим да представим своје песме и да оне буду испред мене. Нисам никада размишљао о каријери. Просто немам тај ген ни за бизнис ни за промоцију, такве ствари ме не привлаче и онда бежим од тога… Само хоћу да радим нешто и да ми буде лепо. Данас врло мало ствари радим под морањем – истакао је Режак.
