Опомена потопљених градова
Атлантиде, потопљени градови који су платили сурово за своју незајажљивост, насупрот томе, као да доказују да је фикција саставни део стварности јер потопљених градова има широм света у народним предањима, али и на мапама археолога
Потопљени градови, цивилизације ишчезле у тишини океанских дубина, деле судбину прерано преминулих песника: њихова трагедија додаје им слојеве славе све док не прерасту у ванвремену легенду. Историја учи да се моћне цивилизације рађају и нестају, тако је од памтивека, али само прогутане морем стичу славу Атлантиде.
У својим дијалозима „Тимај” и „Критија” причом о Атлантиди Платон исписује двоструку алегорију – политичку и етичку. Препричавајући је Тимају и Сократу, није случајно што легенду о моћној, богатој, напредној острвској цивилизацији „с оне стране Хераклових стубова” – данашњи Гибралтар – Критија приписује Солону, славном атинском законодавцу, симболу савршеног државног устројства античког света. Јер је управо Атина, коју Платон велича у „Држави” као оличење савршено организованог поретка, једина била кадра да порази Атлантиду кад је, моћна, назајажљива, охола и корумпирана кренула у освајање света. Дан после пораза, легенда каже, Атлантиду, наводно већу од Мале Азије, прогутао је океан „за један дан и једну ноћ”. Атински Давид победио је атлантидског Голијата захваљујући својој савршеној политичкој организацији. Друго, етичко наравоученије остаје до данас као опомена: похлепа, корупција, морални пад и најмоћнија царства воде у пропаст и катаклизму. Ех, кад би се данас неко тога присетио!
Док би се Платоновој идеализованој Атини од пре девет хиљада година пре Солона могло данас штошта ставити под знак питања, опомена потопљених градова никад није изгубила ни снагу ни савременост. Као ни привлачност за све оне „обичне људе” који верују и теше се да Бог све види и да увек, пре или касније, огњем и мачем кажњава злотворе, били они антички силници или похлепни банкари и политичари што свет воде ка пропасти. Иако су Платонови дијалози дело фикције, научници су тражили остатке Атлантиде у водама земљотресом сравњеног Санторинија, у океанским дубинама око Биминија, на Бахамима и недавно на рубу Средоземља, на морском дну пред Кадисом, шпанском луком из које су каравеле још једног моћног краљевства пре пола миленијума кретале у поход на свет.
Павлопетри и Хераклеон
Људска машта никад није престала да ствара утопије – од оне оригиналне Томаса Мора, преко Свифтовог Лилипута, Борхесовог Тлона, па до бесконачног броја научнофантастичних светова – а ниједном научнику при здравој памети није пало на памет да их тражи на мапи. Али Атлантиде јесте. Свестан сопствене несавршености, човек се, изгледа, лакше мири са чињеницом да савршенство не постоји, па сопствене утопије чува за себе, in pectore. Менонитске и амишке заједнице само су наивни, рудиментарни покушаји да се идеја о идеалној друштвеној организацији преточи из фикције у стварност.
Атлантиде, потопљени градови који су платили сурово за своју незајажљивост, насупрот томе, као да доказују да је фикција саставни део стварности јер потопљених градова има широм света у народним предањима, али и на мапама археолога. Границе међу њима су често врло замагљене.
Тамилци, на пример, верују да у дубинама на југу Индијског океана почива Кумари Кандам, њихов моћни митолошки континент, постојбина изузетно напредне цивилизације њихових праочева. Келтска легенда смешта њихово потонуло краљевство Лајонес, често повезано с легендама о краљу Артуру, у морске дубине уз обале Корнвала. Ис је легендарни бретонски град потопљен у водама Атлантика: божја казна га је преплавила водом због греха његових грађана, баш као и претходно поменута царства.
Да археолози нису открили, на пример, Павлопетри, грчки град стар пет хиљада година, потопљен у водама код обала Лаконије, званично најстарији науци познат потопљен град на свету, или Хераклеон, египатски трговачки велеград у водама пред Александријом, где се Нил улива у Средоземље, можда би се оканули тражења Атлантиде. А можда и не би, јер је човеку сваког доба потребно да верује да морални пад, корупција, злодело не могу остати некажњени ако светом управља нека смисаона сила. Историја, нажалост, учи да за то нема опипљивих доказа, упркос вишевековним напорима све три монотеистичке и мноштва многобожачких религија да докажу етичку везу узрока и последице. Да та веза ипак постоји, тврде неки хришћански фундаменталисти указујући на катаклизмично потапање Порт Ројала недалеко од Кингстона, главног града Јамајке. У седамнаестом веку Порт Ројал је, по историјским наводима и гусарским предањима, био најпорочнији град на свету, седиште гусарских банди, проституције, црноберзијанске трговине, коцке и злочина. Године 1692. снажан земљотрес и оријашки цунами потопили су изнебуха готово читав град и узели више десетина хиљада живота. Мајушни остаци насеља до данас су преживели као мирна рибарска лука са скромном туристичком понудом која се заснива на славној гусарској прошлости. Вековима, ту више нема ни земљотреса ни цунамија.
Слична је и прича о Граду порока старих Римљана Баји, недалеко од Напуља, потопљеног померањем тла услед вулканске ерупције. У аналима је забележено да је то било луксузно одмаралиште римске елите где су своје виле и летњиковце имали Нерон, Август, Калигула и мноштво римских сенатора. Град је доживео врхунац у првом веку нове ере, а био је познат не само по раскошној архитектури већ и по вртовима, мозаицима, киповима, али и неспутаном разврату. Многи остаци града и данас могу да се виде у подводном археолошком музеју, уз обале Кампаније, двадесетак километара западно од Напуља.
Град лавова
И теолозима и археолозима би било лакше кад би само Бог, у својој суровој правичности, потопима, ужареном лавом и земљотресима истеривао правду и кажњавао царства и градове кад њихова похлепа и порок преврше меру. Али где има Бога, има и Ђавола, па се и он понекад умеша у легенду.
На четири стотине километара јужно од Шангаја, у дубинама језера Кјандао, налази се древни Град лавова Шиченг. Потиче из првих година наше ере, из доба владавине источне династије Хан. Нечија ударничка памет, вођена Ђавољом руком, потопила је 1959. године велелепни град из четрнаестог века да би баш ту, од свих места непрегледне Кине, подигла хидроцентралу. Данас нико не коментарише ту сулуду одлуку комунистичке мудрости неосетљиве на древну културу, традицију и уметност. Ваљда да не наљуте Кинезе. Људи се ипак више плаше Ђавола него Бога. У написима о Шиченгу, снисходљиво се истиче како је бистра, чиста хладна вода изврсно сачувала двеста шездесет пет лукова, палате, пет градских капија и мноштво уметничких и архитектонских целина града, боље него да је остао изложен ваздушној ерозији, сунцу, ветру и загађењу. Ко каже да човек не може да помогне природи да помогне човеку!
Гарсија Лорка је говорио да се свеколика машта састоји од коцкица мозаичке стварности. Тако, ваљда, мисле и археолози из Индијског института за океанографију који су 2001. у водама код града Дварке, хиндуистичког ходочасничког центра, познатог као Град бога Кришне, на обали Арапског мора, открили зидине и друге градске структуре, што их наводи на помисао да су то остаци митског истоименог потонулог града од злата, сребра и драгог камења са девет стотина палата, берићетног центра краљевства Кришне. Пронађени керамички предмети, алатке, кости и остаци архитектуре стари су између девет и пет хиљада година. Према легенди, кад је Кришна умро у Дварки, погођен стрелом док је медитирао, море је прогутало златни град. Легенда не каже да ли је то било дело Бога или Ђавола, освета за Кришнину смрт или завршетак посла његовог смакнућа.
Градови настају и нестају. Али потопљене градове чувају вода и тишина. Парадоксално, њихова очуваност, тврдоглави опстанак под дубоком водом, опомиње нас да је све пролазно, чак и највеће, наизглед непобедиве царевине. Иако нам не помажу да потврдимо наш урођени етички доживљај света, очарава нас њихова постојаност, непресушни извор наших легенди.
