Сувишни човек Вељка Милићевића
Милићевићев јунак Гавре Ђаковић из романа „Беспуће” аутентични је јунак у српској прози, a може да стоји раме уз раме с бројним звучним именима светске књижевности
У периоду пред Први светски рат српско друштво ће доживети корените промене на културном и политичком плану: повећање стопе писмености, миграције друштва из села у градове, успостављање парламентарне демократије и одлазак на школовање у европске престонице. Без обзира на то што ће рат бацити у запећак поједина дела која су утицала на стварање српске модерне, те ће слава за многе закаснити, немогуће је занемарити њихов значај, као ни чињеницу да су одређени наслови, у тренутку објављивања, већ били испред времена. Тек накнадном провером материјала и развитком појмовног апарата наратологије, тумачењем и погрешном идеологијом рђаво и недовољно тумачена дела могла су да се представе публици као нова. У том кључу говорећи, незаобилазно дело српске модерне, које ће направити продор како на наративном тако и на идејном плану у домаћој прози јесте Беспуће Вељка Милићевића.
Дела српске модерне спонтано су прекинула с идејама претходника. Дошло је до „промене поетичке парадигме у односу на традиционално писану реалистичку, пре свега сеоску, приповетку, тада доминантан облик прозног стварања”. Не само да се појављује разноврсност жанрова већ се и указује потреба за новим језичким апаратом – одвојеним од претходног, реалистичног приказа – којим се може изразити различитост људских осећања и њиховог места у свету. Тако психологија – начин на који јунак себе види – постаје доминантна у свету транзиције где се субјективно и колективно непрестано сукобљавају, чинећи појединца заглављеним у лиминалном простору између својих жеља и очекивања друштва.
Нова наративна техника
Када се појавио, Вељко Милићевић је важио за младу наду домаће књижевности. Не само да је био најмлађи сарадник Српског књижевног гласника већ је и роман Беспуће, објављен 1906. године, и „формално и мотивски био испред свога времена”. Захваљујући Јовану Скерлићу добија стипендију за продужетак школовања у Паризу. Проводећи дане у европском – а и светском – културном центру, Милићевић је упијао значајне промене на плану књижевности, да би их инкорпорирао у своје дело. У својим мемоарским записима, Јелена Скерлић Ћоровић бележи: „Код нас, до сада бар, није било писца са толико бодлеровског комплекса као што је то био Вељко Милићевић.”
Беспуће, али и други романи објављени у том периоду, тумачено је на основу популарне теме која се развијала у првим деценијама двадесетог века у српској и хрватској књижевности. Тема искорењености дошла је директно из француске књижевности, путем романа Томаса Бареса. Међутим, погрешна читања могу ограничити домет дела на исти начин на који то чине прећуткивање или заборављање.
Гавре Ђаковић, јунак Беспућа, одлучује да се врати у родно село подстакнут фиктивним сећањима о срећном времену детињства. Упркос томе што се у роману могу пронаћи трагови искорењености, егзистенцијалистички проблеми у души протагонисте не настају експлицитно због осећања неприпадања: део су његовог карактера ма где се налазио, нешто су због чега, без конкретног разлога, осећа пасивност у односу на животне промене, недостатак виталности и подстицаја да живљењу да усмерење. Психологија јунака постаје сврха по себи, а не само повод за тумачење његових поступака у односу на социолошка или економска питања средине у којој борави. Тиме Милићевић уводи нову наративну технику: објективно приповедање у трећем лицу које је, посебно у западноевропским романима, удружено с доживљеним говором, значајном психонаративном техником. Како је био надарен стваралац, Милићевић не подражава великане попут Мопасана или Золе, већ технику приповедања прилагођава поднебљу и идеји. Због тога се Гавре Ђаковић, на трагу светске литературе, може посматрати на фону сувишног човека – попут Гончаровљевог Обломова – који пропада без видљивог разлога. Постоје недвосмислени осврти на социолошку и економску ситуацију, али пишчево поигравање наслућеним и експлицитним не нуди једноставно решење и узрок јунакових патњи. Тако се положај протагонисте усложњава, отварајући – ненаметљиво и тихо – обзорје узалудне сете и беспоговорне патње, спрам ког Ђаковић, посматрајући Уну под својим ногама, живот осећа као терет, место где саобраћање с другима подразумева доношење одлука, а „он је утекао и сакрио се од живота и грчевито се ухватио за ову кућу; он се боји да га он не нађе са својим помамним, пламеним вјетром који улази у душе, диже их, креће их, буни их, са надама, жељама, амбицијама и свим оним немиром који заталасава и гони напријед”.
Вељко Милићевић и Албер Ками – пораз инстинкта
За разлику од Камијевог Мерсоа, који се, упркос томе што се не загледа у себе, препушта чулном, инстинктивном животу насладе и уживања, славећи недодирљиви тренутак, Милићевићев јунак не успева да оствари испуњење ни на том пољу. Његове сексуално-љубавне играрије са комшиницом, а затим и Чехињом Иреном, неповратно пропадају услед осећаја да љубав – као и свака сила – прети да га извуче из љуштуре распореда без идеје и усмерења, да ревитализује усахле споне инстинкта и жеље. Тако објективне околности добијају субјективно значење, док се на плану религијског припадања не остварује утеха.
Одлазећи из порте, уверен да нема спаса у формалним обележјима испољавања вере, Ђаковић не раскида само с ничеовским виђењем хришћанства као „израза гађења и презасићености које осећа живот сит живота” већ и са Мерсоовом „утехом” да се компензација за немогућност сазнања будућег живота може пронаћи у чулима. Гавре Ђаковић остаје изолован, без пружене руке и саговорника, осим своје сенке, разастрте у хладовини планинске куће, и Уне, чији вирови остављају стаклене површине и окрећу огледала ка зањиханим шумама, сведочећи о томе да су површине мира, на које пристајемо, мале самоиздаје, неопходне за преживљавање. Продајом породичне куће, наслућено се додатно контрастира спрам експлицитног. Наводи нас на помисао да узроке Ђаковићевог положаја тражимо на погрешном месту. Роман поставља питање да ли је песимизам „нужно знак опадања, пропадања, изопачености, заморених и ослабљених нагона” или постоји „песимизам снаге”, где пропадљиво и повучено нису одлика субверзивности, него истрајавања да се мисао о животу пронесе до краја. Вељко Милићевић је тиме створио аутентичног јунака у српској прози који стоји раме уз раме с бројним звучним именима светске књижевности.
