Колеге су мислиле да сам из Сибира или Сирије

Својим моћним трансформативним гласом оживљава цртане јунаке као што су Дора, Беба Ајкула, Пепа прасе… Гледали смо је и у анимираним дугометражним остварењима „Грозан ја 4“, „Измишљени Пријатељи“, „Пачија посла“, „Школа магичних животиња 2“... а ускоро започиње снимање нове дечије серије за РТС. Она се зове Мина Ивановић и има свега 16 година, а већ је у Лондону проглашена за десет најбољих студената што јој је додатно дало ветар у леђа да може и више и боље.

Недавно се вратила из Њујорка где је похађала летњу школе глуме и пуна је утисака које је поделила са читаоцима „ТВ ревије“.

- Њујорк је град снова и бескрајних могућности. Велики, сјајан, пун креативних људи из целога света. Ако нешто волим, то је његова енергија – са пуно емоција прича.

На Њујоршком конзерваторијуму драмских уметности научила је много тога о основама глуме на филму и телевизији, сценској борби, глуми у рекламама, аудицији пред камером, анализи и сцени, упознавању камере, сценском покрету и динамици гласа. Слушала је инспиративна предавања од глумаца, редитеља, продуцената, па чак и кореографа борбених сцена. Радни дан у школи трајао јој је од 9 до 18 часова, дружила се са вршњацима из школе, шетала Менхетном, ишла на заједничке вечере и како каже – стварала нове успомене. Из Европе их је било свега троје, док су остале колеге махом били из Америке.

Ивановићева је добила максималну стипендију за четворонедељни летњи семестар. Била је то фантастична прилика да се упозна са америчким школским системом који ју је позитивно изненадио, тврди.

- За младе глумце је веома важно да знају да увек има нешто ново да науче и да је глума бескрајан процес. Свако усавршавање те чини бољим у свом послу – додаје ова млада и успешна глумица.

Колеге су је лепо прихватиле, иако, како нам прича, неки нису ни знали где је Србија. Мешали су је са Сибиром и Сиријом, кроз осмех нам преноси запажања.

- Драго ми је што сам промовисала своју земљу јер сада већ имам неколико другарица које желе да виде Србију – наставља нам своју занимљиву причу.

Енглески говори као матерњи, учи га од четврте године, па јој није био проблем да прати наставу, али и да глуми на беспрекорном језику, без акцента.

- Све је ствар праксе. Што га више користимо у животу, то ћемо га боље знати. Није све пука граматика и бубање – појашњава.

У Њујорку, током трајања радионице, учествовала је у снимању два кратка филма која су била нека врста завршног рада. У једном је била директор фотографије, а у другом је тумачила главну улогу.

Уочава и разлику између нашег и америчког школства:

- Приметила сам да се у Србији школе глуме више фокусирају на леп изговор и рецитовање, док се у Америци више обраћа пажња на лик који играте, његове мисли и емоције. Детаљно се анализира скрипта и обраћа пажња на оно што пише „између редова“.

По повратку у Београд, сачекале су је давно уговорене обавезе. Међутим, искрена је, највише је радује повратку у њену Пету гимназију и сусрет са школским другарицама.