Слика као огледало

 „Јес' мало сутра”, назив је недавне изложбе познатог сликара Јошкина Шиљана, како гласи уметничко име Небојше Стојковића, рођеног у Пироту 1953. године. До аутора смо се пробијали кроз гужву, сећајући се досадашњих изложби које су, као и ову, посетили многи познати историчари уметности и сликари, глумци и представници музеја и галерија, новинари и камермани.

„Ову поставку дела из мојих различитих периода стваралаштва назвао сам тако користећи аутентични српски жаргон који представља и сумњу и отпор, као и право на сопствено мишљење и рад. Увек сам дозвољавао да ме ка циљу воде поуздани инстинкт и снажна жеља да откријем непознато”, објашњава.

На наше питање колико му значи изложба представљена на три нивоа Салона музеја града преко пута Цркве Светог Марка, на којој је једна инсталација у сутерену, отвореном посебно за ову прилику, изазвала окупљање већине присутних, Шиљан одговара:

„Каква је моја слика, каква моја каријера, таква је и ова велика изложба. На њој се осећа велико кретање Београда, у којем смо и ми који смо рођени ван нашег велеграда. По реакцијама деце и одраслих види се да су слике на неки начин њихов 'покрет'. Кретање је у основи мојих слика, на којима се види немоћ, али и информација која је израсла из мог личног, али и нашег колективног бића.”

Публика види себе у сликама

Његова уметност и реакција на њу су „систем огледала”, како је објаснио за „Магазин”, најављујући трајање изложбе до 17. августа.

„Они који су дошли да виде моја дела, у ствари, виде себе у тим сликама. Али на нивоу бића, на нивоу енергије и онда и емоције. У суштини, када их посматрам, врло мало имају логичке везе с мојом уметношћу”, каже аутор слика на којима су и његови написи с измешаном ћирилицом и латиницом.

„Његова платна тако добијају духовитост и врцавост слободоумља које не тражи објашњења, дефинисања, нити оправдања. Аутор слави гест ослобађања што је његову уметност прославило”, опет се укључује у разговор Ана Кршљанин. На то сликар брзо узвраћа:

„Али слободу у овом контексту никако не треба да схватите олако, већ као снажан отпор свим облицима норми и очекивања.”

Наш саговорник не зна никада колико је изложио тренутно слика, јер сматра да је и сама изложба један креативни процес, у којем се, док постављате радове, под светлосним углом и инспирацијом тај број и одабир мења. „А моје тежиште је на процесу, не на броју слика и изложби”, како каже.

Сликарством се, иначе, бави активно од 1987. године и припада генерацији уметника који су деведесетих трагали за том слободом – уметности и мисли.

Излагао је у значајним галеријама широм региона, али и у светским музејским просторима. Учествовао је у многим међународним ликовним колонијама, био покретач разних у Србији... Његова дела се налазе у разним музејским и корпорацијским колекцијама у свету, због чега га је критика сврстала у „најзначајније српске савремене уметнике”.

Како каже, једну од својих првих самосталних изложби деведесетих имао је у Студентском културном центру, тада „леглу” концептуалне уметности и нове уметничке праксе. Иако никако није концептуални уметник, он је прихватио, каже, да на таквим сценама и платформама гради свој аутентични исказ. Прихватајући правац који је разбијао стереотипе форме и естетике у модернизму, он је хтео да покаже да је уметничко дело и објекат и представа и језик, да има свој визуелни и лингвистички ниво. Како подсећа, у циклусу „Дупло голо” он позива да се уметничко дело посматра и као објекат и као сликовита представа, али и као прича с наставцима дефинисана особеностима језика његовог родног краја, југа Србије.

„Слика за мене сама себе слика... И ја сваког трена осећам велику захвалност што ми је дато да учествујем у том процесу. Као енергија слике, која још постоји независно од пракси дигиталног света и труда да се слика преноси кју-ар кодовима, тако постоји и енергија језика која повезује личне, локалне и глобалне историје”, каже.

На питање шта би поручио младим уметницима и да ли од уметности може лепо да се живи, одговара: „Сваки савет је чиста сујета, гордост, као ја знам и ја сам паметан... Као камен око врата. С успонима и падовима, свако има свој пут. Нарочито ако је посут трњем.”

Живи у Грделици код Лесковца, на почетку Грделичке клисуре, одакле по баби потиче, како задовољно каже, мислећи, нагађамо, на нестварно дивљу природу овога краја.

Од Небојшe до уметничког имена

На питање ко је Јошкин Шиљан, сликар одговара: „Немам појма, а чему и да знам како се од Стојковић Небојше дошло до Јошкина Шиљана. Али то више није битно, јер Јошкин Шиљан, измишљен, сада постоји и слика”, тајанствен је.

По струци грађевински инжењер

Стојковић је, иначе, по струци и занимању грађевински инжењер који данас каже: „Нисам ја ушао у сликарство, већ сликарство у мене. Нити познајем мој ликовни израз, нити он мене, изнова се играмо жмурке. Знам да сам ситан шраф у процесу стварања, односно самостварања, али ухватио сам се у то коло и нећу из њега да излазим, нек се коло врти даље.”

Називи дела

Необична су имена његових слика попут „Нешто ми не делују познато”, „Богиња без скандала”, „Црни црнци, чекајући воз за там, там негде”, „Не то није Небојша, али није ни његова тетка”... На једној слици написао је (без интерпункције): „Једном Шиљан срете себе ал ни за трен не застаде него си продужи па га људи упиташе што се Шијане правиш важан па неће да се јавиш на самога себе јес ја немам другу работу него с будале да се заносим одговори Шиљан на људи и настави да вата зјала и то шарена.”