Пуне 42 године провео је на сцени, диригујући оркестрима, настојећи да, кад се концерт заврши, публика задовољна напусти салу. Павле Медаковић је српски диригент, син академика Дејана Медаковића и пијанисткиње Вере Вељков. Дете угледних и познатих људи које се кроз живот пробијало радом, талентом и упорношћу. Кад је у Београду дипломирао дириговање на Факултету музичке уметности, отац је био искрен:

– Нећу никога да молим да те запосли. Финансијски ћу ти помоћи док не пронађеш посао.

Тако је и било. У Београду није могао да се запосли, па се 1983. обрео у Мостару у којем је, као шеф симфонијског оркестра и хора „Абрашевић” провео две и по године. Време које никада неће заборавити јер су га сви лепо прихватили, а он стекао драгоцено искуство.

Што се оца тиче, био је свестан да презиме обавезује. Одрастао је у радној атмосфери, у друштву најбољих музичара. Обожавао је професоре, сматрајући их својим идолима. Родитељима је у сваком тренутку био захвалан на подршци да истраје у напорима и намери да постане диригент. Почетна искуства стицао је у чувеном „Крсманцу”, уз маестра Богдана Бабића. По повратку из Мостара 1986. две године је водио београдски „Абрашевић”.

Турбулентна времена

Док пребира по успоменама, сећа се лепих, али и тешких тренутака. Има две магистратуре: у Бечу и у Београду. Учествовао је у оснивању Камерне опере и упамћен као њен први диригент, био је директор Београдске филхармоније, две године предводио Летњу духовну академију у Студеници, усавршавао се у Француској, Минхену и Бечу, гостовао у многим земљама, руководио као шеф-диригент уметничког ансамбла „Станислав Бинички” пуних 30 година.

– Време проведено у Београдској филхармонији у много чему било је турбулентно. Памтим изузетно успешну турнеју у Кини маја 2000. у којој смо, на сваком кораку, срдачно дочекани – појашњава тај период свог рада. – Било је свакојаких подметања и оптужби на мој рачун. На крају сам из свега изашао чиста образа, одолевајући многим искушењима.

И, још један детаљ из тог периода. Ваљало је те јесени организовати БЕМУС, а земља се прилагођавала петооктобарским променама. Павле је, по функцији директора Београдске филхармоније, био у Савету ове манифестације. Наједном, сине му идеја да се у Београд позове Зубин Мехта, диригент светског гласа. Крену разговори, преговори, договори. Многи су сматрали да је то немогућа мисија. Мехта је, ипак, дошао и дириговао Београдском филхармонијом, на затварању фестивала, иако су за пробе с маестром имали само два термина. Славни диригент је прихватио такав изазов.

– Све је протекло у најбољем реду. Сви су били задовољни, публика највише – не скрива радост, изостављајући своје, али и заслуге других у доброј организацији ове смотре. То није било прво Мехтино гостовање у нашој престоници. Тада младог и неафирмисаног диригента, а реч је о 1958. години, из Беча у Београд довело је студентско пријатељство с маестром Бориславом Пашћаном с којим је био у класи чувеног професора Ханса Сваровског.

Мехта је гостовао у Београду, а Павле у Немачкој, Италији, Аустрији, Пољској, Бугарској, Шпанији. Једини је српски диригент с простора бивше Југославије који је дириговао на два концерта с Дрезденском филхармонијом. За сваког диригента је изазов, истовремено и признање, да концерт успе. За саговорника „Магазина” такође.

– Моја је дужност да они који су платили карту, како би у музици уживали, оду усхићени након концерта – преноси своја размишљања. – Дириговање је диван стваралачки чин где унутрашњом снагом, покретом, харизмом, инспирисани атмосфером, делујете хемијом на музичаре који узвраћају свирањем и звуком, најбоље што у том тренутку могу да „произведу”. Све то се преноси на публику. Дириговање је озбиљан занат који се учи, а рутина се стиче целог живота.

Сцена као магија

Животни пут и диригентско стасавање и умеће било је ништа друго до лет његове душе. Четири деценије на сцени изгледају као магија. Био је то пут некад посут трњем, некад пун среће.

Његов отац је много волео Сремске Карловце у којима је завршио гимназију. Зато је и испунио очеву жељу да неки од његових легата поклони овој варошици, као и очеву бисту која је у гимназијском холу. Ту је и легат дариван Матици српској од 1.600 књига, а највећи и највреднији је формиран у Музеју града Београда.

Данас је у пензији на релацији Гроцка–Београд. Има ћерку Анастасију, сина Дејана и унука Алексу.

– Са супругом Горданом бежим од градске буке. Довољно је било „светлости сцене” – открива своју свакидашњицу.

Концертом у Коларчевој задужбини 2016. обележио је 40 година стваралаштва. Дошли су му пријатељи, колеге, музичари, академици, драге особе. Било је дирљиво. Присећао се својих почетака, родитеља, атмосфере у кући у којој се увек нешто догађало. Мајка је дочекивала своје ђаке, отац се темељито припремао за предавања. У почетку је обожавао саксофон, а онда су га путеви одвели ка професији диригента.

– Посматрао сам како то раде тадашњи наши и страни врхунски диригенти, сањајући и замишљајући себе на сцени, на њиховом месту. Досањао сам сан да будем на позорници, пред оркестром, а да од публике стижу овације – показује фотографије с неких наступа.
– Водила ме је љубав према овој професији. И сада стварам. За диригента не постоји пензија.

Уложио је много труда у рад Уметничког ансамбла Војске Србије „Станислав Бинички”. Драго му је што се ансамбл подмлађује, што долазе нове, талентоване снаге. На сваком кораку је настојао да сачува лик и дело овог композитора, диригента и педагога. Знатижељнике често занима диригентска палица: једни је користе, другима очигледно није потребна. Објашњава да је то индивидуална одлука и да диригент није саобраћајац, већ неко ко даје целог себе у ономе што ради пред пуном двораном.

Усавршавао се на престижним универзитетима, али је право усавршавање заправо стални процес који сазрева кроз размену енергије с музичарима и публиком. Без те интеракције нема уметности, ни уметника, а она долази с годинама искуства. Стекао је многа признања, између осталих „Златни беочуг”, па Удружења музичких уметника Србије за најбољи концерт у сезони 2016, сарађивао с најугледнијим симфонијским оркестрима, одржао на стотине концерата.

Очев легат

Дејан Медаковић, Павлов отац, септембра 1941. са сестром Маријом напустио је Загреб. Постојала је дилема да ли да иду у Трст или у Београд. Превагнула је наша престоница, јер је Дејан био ђак гимназије у Сремским Карловцима. Као волонтер је 1942. почео да ради у Музеју кнеза Павла, уз подршку Милана Кашанина од којег је много тога научио. Прво запослење било му је у Музеју града Београда. Павле је зато одлучио да очев легат буде предат овој институцији.

ШАТРА КОД ХРАМА СВ. САВЕ

Павле је становао на Врачару и често је долазио на запуштено градилиште Храма Светог Саве. Све је зарасло у коров, а једно време ту је била и шатра циркуса „Адрија”.

– Сећам се свечаности осамдесетих година кад је одлучено да се настави с изградњом храма – каже наш саговорник. – Наступио је хор „Мадригалисти”, био је ту патријарх Герман и многе високе званице. Доцније сам гледао и како се монтира купола храма, право градитељско чудо. Данас је то један од највећих православних храмова, а у крипти сам и сам наступао с оркестром „Бинички”.