Прокупац им је дао наду

Врео сунчан дан, црвено слово у календару – Свети архангел Гаврило летњи, а ми се запутили у Мало Црнуће, тачније село Кула, на отварање винарије Ненада и Тање Сарић. Њих ништа није спречило да тог дана буду срећни, насмејани, добри домаћини, јер они живе свој сан.

Преселили су се из Београда у Тањин завичај, подно Хомољских планина, да би гајили винову лозу и правили добро вино. Он правник, она економиста. Неко ће рећи: „Која их је мука натерала?”, с обзиром на то да виноград тражи слугу, а не господара, а они имали редован посао, добру плату.

Одлазак из Београда

Нису хтели да буду подстанари, да децу раном зором воде у вртић и трче с посла по њих.

– Желели смо да имамо нешто наше, приватни посао који ће нам помоћи да се померимо из Београда – објашњава Ненад, који је у главном граду од 2005. када је дошао из родне Кикинде и уписао студије.

Тања је одрасла међу чокотима у очевом винограду.

– Таст има засад прокупца и прави вино за своје потребе, не флашира. Уступио нам је 50 ари прокупца и још 20 ари каберне совињона и тако смо и почели – прича Ненад.

Држава је 2020. покренула национални инвестициони план за подизање вишегодишњих засада винове лозе, односно за изградњу и опремање винарија. Сарићи су препознали шансу. Својим новцем и државним субвенцијама кренули су у подизање нових винограда на око три хектара. Определили су се за домаће сорте тамјанику белу и црну и прокупац. Потом су изградили винарију.

Баш испред ње Сарићи су недавно дочекали званице. Тањини родитељи и деда који упркос десетој деценији радо послује око лозе. Њен брат Александар похвалио се да у непосредној близини ускоро и он отвара своју винарију. Гостима су се радовали и петогодишња ћерка Наста и осмомесечни син Душан.

И док смо се дивили модерно опремљеној винарији, Ненад и Тања су се трудили да објасне процедуру добијања вина. Хладна стабилизација, ферментација, винификатори – све то су техничке речи. Али у винарији наших домаћина сваки танк чува радост, памти се прва берба и осећај победе над сушом. И признали су да није увек било лако. Тамјанику црну посетиле су осе и пчеле, тако да је њима мало остало, ни тридесет одсто рода. Следеће године суша.

– Производња вина почиње у самом винограду, ништа без квалитетног грожђа. У то смо се уверили када смо први пут, пре пет година, обрали род, произвели и флаширали – имали смо велику количину грожђа, али је вино било слабог укуса. Прокупац роди сваке године добро. Бујна је сорта, мора да се води рачуна да се добро ореже, да се скида плод – објаснио је Ненад.

Сарићи признају да су обишли бројне старе винаре и винарије од којих су чули колико рада и труда мора да се уложи.

– Ово поднебље је погодно за винарство, мада су године све теже – прошле године доста кише, ове превише сунца, мање падавина па мање и сокова у грожђу. Рад у винограду најзахтевнији је од априла до октобра – кажу млади винари.

Кућа на селу

Подстицајна средства државе су „кумовала” да се Сарићи лате мотике, а од прошле године су становници села Куле. Конкурисали су у државном програму „Моја кућа на селу”, добили кључ куће у општини Мало Црниће и преселили се.

Руководећи се властитим примером, сматрају да је држава на добитку помажући младима да се развију. Уложено се после кроз рад и плаћање пореза враћа држави.

Наши домаћини своју шансу виде у винском туризму јер тешко да могу да се носе с далеко моћнијим винским кућама. С продајом вина по пожаревачким кафићима и ресторанима почели су прошле године, а док све не заживи, Ненад и даље ради као правник.

На путу до винског погона придружио нам се Томислав Ивановић, озбиљан вински зналац. Објашњава како данас на тржишту имамо више од 100 етикета прокупца, лако доступног потрошачима.

– Добро је да је тржиште прихватило прокупац. Сигуран сам да нема добре винске карте у Србији а да на њој нема прокупца – каже наш саговорник.

Прокупац је, по његовом мишљењу, питање културе, традиције, историје, земље и духа. То је и идеално вино за упаривање с балканском кухињом.

У винарији Сарићи раде све сами. Имају енолога који их усмерава. У винограду им помажу старије жене из села. Ненадови родитељи „ускоче” да причувају децу.

Млади, амбициозни и предузимљиви Сарићи ништа нису препустили случају.

– Све што смо имали уложили смо да створимо своју причу, да уживамо у њој и људи око нас. Назив винарије треба да нас подсећа да је породица темељ свега. Ова крај познат је по римском насељу, то смо уткали у наше етикете на којима су амфоре. Наша вина су нова, али земља је стара – поручила је Тања.

Ово није само прича о вину. Ово је прича о избору – да се живи споро, дубоко и с кореном. У селу Кула породица Сарић не прави само добро вино. Она прави разлог да се остане.