Пакети спаса

Да њих није било, многи наши заробљени војници, грађани и интернирани кости би оставили далеко од кућног прага, пре свега у немачким и аустроугарским логорима. Реч је о чланицама Друштва српских жена, основаног у Француској фебруара 1917. године. Њихова племенитост и пожртвовање готово да би пали у заборав да нису откривене поштанске дописнице, једноставне садржине, намењене логорашима. Заједничка одлика тих драгоцених докумената било је заглавље, нека врста меморандума удружења, макар јер се карте могу сврстати у заробљеничку пошту.

– Дуго није пронађен ниједан податак о овој организацији, све док се није појавила књига „Српске избеглице у Првом светском рату (1914–1921)” аутора Душице Бојић – појаснио је своја истраживања проф. др Милан Радовановић, осведочени хроничар и филателиста.

Откривено је да је група жена одмах по оснивању удружења започела прикупљање хране и одеће за српске интернирце, заробљене војнике и грађане. Прве пошиљке драгоцене помоћи кренуле су марта 1917. године, да би се, како је време одмицало, њихов број увећавао. Заточени су почели да се јављају удружењу, а глас о томе се брзо пронео у свим логорима. Колико је њихово ангажовање било упорно и успешно сведочи и сазнање да није било ниједног нашег заробљеника или интернирца коме, макар једанпут, није стигла њихова помоћ. А кад су ратни бубњеви утихнули, више није било разлога за њиховим ангажовањем па 15. јануара 1919. Краљевско српско посланство у Паризу обавештавају да су завршиле свој рад у Француској.

Поштанске карте, нека врста њиховог заштитног знака, биле су карактеристичне по дводелном обрасцу, намењеном логорашима. У њима је, на српском и француском језику, назначено ко прима пошиљку, као и њен садржај. До логора Нежидер дописнице су путовале два месеца. Ратно време, поштански саобраћај био је у прекиду или отежан па је подвиг био да карте и пакети уопште стигну на жељену адресу. Читамо садржај пакета: пекмез, макароне, пасуљ, пиринач, какао, конзерве, сапун, млеко... Путовале су карте, па и пакети, од Париза до Беча, а одатле у логоре. Жигови цензора и логора (у овом случају Нежидера) подразумевали су се.

Полеђина дописнице често је имала упутство како да се расподели садржина пакета. Једно такво, прецизно срочено, гласило је: „Драги мој Вељо, на адресу Игњатову и Алексе Петровића послати су колективни пакети. Алекса ће са тобом и Игњатом и Миличићем разделити храну и обућу, а друга партија пакета, упућена на Игњата, нека се раздели Перки С. Родић, Младенки попадији и за њено петоро деце свакоме... Храна за све равномерно. Панта остаје да вам и даље шаље пакете.”

Српски заробљеници су се често јављали Одбору за помоћ. Једна таква карта је из логора Ашах упућена у Париз 26. септембра 1917, док је друга пристигла из логора Нађбечкерек. У њој пише: „Цењеном Одбору. Обраћам се с молбом да ми помогнете у намирницама, на чему остајем унапред благодаран. Тутуновић Светозар, ратни заробљеник, Србин.”

Било је много оваквих дописница, упућених Одбору или Друштву српских жена, свеједно. Њихове чланице спасиле су на стотине живота. Отаџбина би то требало да памти и да, бар неким белегом, сачува од заборава.

Не признају заробљенике

На једној од пронађених дописница текст „ратни заробљеник” је прецртан, тако да се пошиљка односи само на интернирану особу. Одбор српских жена у Француској је на све могуће начине настојао да, макар од глади, што је било и најтеже у логорима, спасе што већи број заточених Срба, поштујући неопходне процедуре Француске, Аустроугарске и логора. Били су веома педантни у штампању дописница, белешкама на њима и жиговима цензора. Од заробљеника је захтевано да, на истом документу, потврде пријем пакета.