Лепотица сачувала традицију

Шљива има само за изложбу, пожалили су нам се углас произвођачи када смо прошли између тезги улазећи у шумадијско село Страгари, на тромеђи Тополе, Крагујевца и Горњег Милановца. У познатом шљиварском крају под Рудником, сељаци из овог села, суседних Маслошева, Каменице, Ресника и других изложили су то мало шљива, продајући их за 200 динара по килограму, хвалећи се да имају чачанску родну и рану, врсту стенлеј која је добра за џем.

„Али, најбоља је лепотица”, углас су ускакали у разговоре Страгарци бранећи своју сеоску врсту, одличну за колаче и кнедле, за слатко, али и чувену шумадијску шљивовицу.

„Заслужила је да се и ове године, иако скупимо свега десет гајби на три хектара, одрже Дани шљиве. Ова манифестација помаже нам да се за нас, за наш џем и ракију чује, али и да спасимо од заборава богату традицију”, каже воденичар Мирослав Цицић, чија породица дуго уназад производи бело кукурузно брашно, а син и супруга помажу му да и данас прави најбољу шљивовицу, која је добила признање на крају манифестације.

Како открива, за добру ракију важно је да шљива буде зрела, да не загори у казану и одстоји четири године у храстовом бурету, никако пластичном, исто толико у стакленој боци. Буре мора да буде увек пуно, како не би пропало, и чим га испразни, пуни га другом ракијом.

„Неки брзо пресипају ракију из бурета у пластичну или стаклену посуду како им буре не би 'пило' ракију, како ми то кажемо. Често онда удувавају кисеоник или љускице од храста и шљиве да би добили боју. Природна боја је боја бурета и по томе се права шљивовица познаје.”

На штанду до њега жене су се надметале у прављењу колача. „Хоћемо да вратимо старе колачиће од шљиве и ораха, познате као афродизијак у нашем крају. Може да буде и као пита, преливена шербетом, али и сува. Кнедле са шљивама су још један наш специјалитет. Јер, оне у себи имају и слатко и слано – и шљиву и кромпир, па и путер”, каже Снежана Радојевић, једна од победница.

Лидија Ћатић донела је из Швајцарске рецепт за колач од шљива – веја који се одавно служи као торта.

Након оцена свих старих ђаконија, најтраженији је био ипак чизкејк од шљива.

„Произвођачи су рекли, упркос томе што су страдали због временских непогода – не прекидајте традицију. Наиме, Дани шљиве, започети 2009. као културна манифестација, већ су једном прекинути када је Јасеница поплавила овај крај, и то читавих седам година. Крагујевац жели да оживи Страгаре, варошицу богате историје. У нашој двојци, начину на који се овде игра шумадијско коло, наћи ћете и нашу душу”, рекла је Мирјана Миленковић, директорка Туристичке организације.

Сусрети фића и фијакера

По старом обичају игара, овде су се сусреле поворке фијакера и крагујевачких „фића”. Ревију фијакера предводиле су девојке на коњима, симболишући храброст шумадијских жена, а „фиће” свих боја фабрике „Застава” некадашње Југославије возиле су девојке у шајкачама.

У организацији Центра за стрна жута (јечам, раж и пшеницу) и уз подршку Министарства за бригу о селу одржани су и Михољски сусрети. После нововремених музичке столице и лимбоденса, житељи овог краја надметали су се и у бацању камена с рамена и трци у воденичким џаковима.

Испред Ловачког дома кувао се гулаш од меса дивљачи из околних шума: „У нашем срнећем гулашу има и печурки и вина, свака екипа у овој нетакмичарској гулашијади има своје тајне, али најважнија је љубав”, каже Зоран Ранковић из села Винча код Тополе.

Томица Радосављевић, председник ловачког удружења „Сребреница”, подсетио је да је најстарије ловачко друштво „Шумадија” основано још 1893. године:

„Падине Рудника са сливом Сребренице, Јасенице и Каменичке реке, познате су по великом броју дивљачи. Данас има 330 регистрованих ловаца у крају у којем је краљ Александар као почасни председник Ловачког друштва Србије боравио.”

Он подсећа на још једну занимљивост: „Тито никад није био у Страгарима пошто је овај крај био анатемисан као четнички, говорило се и да је Никола Калабић за време Другог светског рата често долазио, јер је овде имао девојку. Зато смо после рата и изгубили статус општине.”

Карађорђево скровиште

На богату историју Страгара, удаљену 25 километара од Крагујевца, подсећа Оливера Вукосављевић: „Прва српска скупштина Правитељствујућег совјета одржана је овде 1805. године у оближњем манастиру Вољавча, поред којег је сахрањен и Танаско Рајић, Карађорђев барјактар чији је споменик у центру Страгара, поред бине на којој се одржавају Дани шљиве. Споменик је дело Страгарке, вајарке Дринке Радовановић. Два века од наше прве скупштине патријарх Павле је одржао свечану скупштину у овом средњовековном манастиру.”

Она подсећа да је село било једно од највећих азбестних налазишта и да је у руднику азбеста радило око хиљаду људи, колико је сада становника села, док су Страгари имали четири хиљаде становника. Општина је имала задругу и школу са 900 ђака. Али, како осамдесетих креће америчка кампања о штетности азбеста, рудник се затвара, а фабрика је 2000. године затворена и почињу расељавања. Овде верују у истраживања по којима је у азбестно време у крају било мање оболелих од карцинома него на нивоу Србије, а саговорница тврди да су њени преци рудари живели и до 90 година.

Познате личности овога краја били су и Јанићије Ђурић, Карађорђев писар, као и наш први олимпијац Душан Милошевић који је 1912. представљао Србију. Кошаркаш Владе Дивац је у његову част 2012. направио атлетску стазу на стадиону фудбалског клуба „Азбест”, основаног још 1925. године.

У згради поште у Страгарима, откивамо, била је и прва српска ковница новца, док је супруга Ђурађа Бранковића испод манастира Света Петка у оближњем селу Злоћешница подигла Јеринину кулу.

У овдашњој касарни основана је и прва српска барутана, која је служила борцима Првог српског устанка. „Није случајно да је овде одржана и прва скупштина када је Карађорђева мајка Марица Живковић рођена у оближњем Маслошеву, у којем је вожд упознао и своју супругу Јелену, ћерку јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића. Детињство и младост радо је овде проводио”, прича Страгарац Мирослав Радојевић.

Ништа нам није преостало него да се отиснемо у брдо вијугавим путем и пронађемо средњовековни манастир Вољавча, у чијем миру нас је дочекао само шум хладне воде са чесме коју је обновио каменорезац из Винче. Пут до Карађорђеве собе и тајног пролаза ка шуми био је „поплочан” питањима ко смо и одакле долазимо, али се мати Евгенија побринула да се „замандаљена” врата, иза којих се налази и стари црквени иконостас, отворе.

Др Снежана Живановић Катић из СО Крагујевац најавила је да је град поново покренуо манифестацију у жељи да Страгарима врати статус варошице.

Пита са шљивама, слатко и мед

За питу, љуштене шљиве могу да буду сецкане, згњечене, печене у рерни или на плотни, каже Сања Вишић, откривајући стари рецепт: „Коре се спремају као за баклаву, ређају се ораси, па шљиве, а онда заједно све натапа ушећереном водом.” Данас, исто као слатко од шљива спремају и слатка од банана и ананаса, која су као и дрвене кухињске полице у облику саћа Милоша Пелевића били „зачини” страгарског базара. Слађана Ћатић изложила је породични мед.