​Како преболети губитак љубимца

Губитак кућног љубимца је увек болан догађај за власнике и повлачи за собом процес туговања који често има сличне елементе, интензитет бола и трајање као да су изгубили члана уже породице. Животни простор насељава непријатна празнина, статичност и тишина која је до тад била испуњена дахом или кретањем љубимца. Изостаје она искрена радост, млатарање репом и скок у загрљај онда када се власник појави на вратима. Спојивши све ово са пуно успомена у којима је љубимац био учесник, емотивни губитак зна да буде преплављујући.

За посматраче који нису имали искуство губитка кућног љубимца процес туговања може деловати претеран и нерационалан иако је потпуно природан и очекиван за неког ко јесте. У људској природи је да се везујемо. Како једни за друге, тако и за животиње, па и неживе предмете. На пример, помислите на чашу из које пијете кафу последњих неколико година. Хтели то или не, с временом вам је постала драга, имали сте свој ритуал, имате небројене успомене, шака познаје сваку њену облину и несавршеност, била је ту и ви са њом. Када се сломи, доживљај је као да је један део вас нестао и бићете тужни. Ни приближно као када се ради о блиској особи или кућном љубимцу, али је једноставна демонстрација наше природе да се емотивно везујемо за саучеснике наших живота.

Везивање за животиње је природно. Заједно смо еволуирали на овој планети, помоћу емоција успешно комуницирамо, део смо истог екосистема и кроз историју смо увек имали близак однос. Додуше, наши преци нису формирали односе са животињама на исти начин како то ради данашњи човек, поготово у градској средини. Њихови односи били су узајамно корисни: пси су чували имања од нежељених посетилаца, мачке су се обрачунавале са глодарима, коњи су служили за транспорт или рад у пољу, а краве за млеко и вучу. Постојало је узајамно поштовање, љубав и јасна сарадња.

Данас је однос са кућним љубимцима више ради емотивног испуњења него ради конкретне сарадње. И пошто је однос заснован на томе и сам губитак се доживљава и проживљава као високо емотиван. Са друге стране и однос многих, поготово младих људи, према животињама се трансформисао у постхришћанској неомодерни данашњице и промени система вредности. Наиме, десило се изједначавање вредности живота животиња са људским животом, њиховој нагонској природи је приписана етичност, моралност и невиност, те је за неке живот животиње узвишенији, чак и вреднији од људског. Отуђеност међу људима, изолованост и усамљеност, узајамно непоштовање, повређивање и нелојалност су довели до експлозије потребе за испуњењем и употпуњењем, између осталог и кућним љубимцима.

Где је тачно граница доброг укуса, да ли је могуће одредити и да ли је постављати је увид који особа мора самостално и свесно да стекне.

У тренуцима након губитка, у зависности од степена везаности, туговање се одвија својим током. Од неприхватања чињенице да кућног љубимца више нема, преко беса, до повлачења у себе и гледања слика, те прихватања да живот више неће бити исти и да ће се наставити сада без ње или њега. Баш као што појединци након раскида везе, да би ублажили бол, брзо улазе у нове везе, неки власници кућних љубимаца добијају савет или сами осете потребу да набаве новог љубимца. Некима то заиста помаже у превазилажењу губитка – пружају нову љубав, пажњу и враћају се старим ритуалима. Другима то није прихватљиво и одлучују да више не пролазе кроз бол поновног губитка. Универзално решење не постоји, јер нисмо сви исти.

Важно је схватити да је туговање одраз лепоте односа који је постојао, доказ да су године проведене са љубимцем биле богатије и смисленије. Тај бол говори о односу који је трајао, био обостран и који је, као и сваки однос у животу, имао свој почетак и крај. Уместо фокусирања на сам губитак, препорука је да се пажња посвети лепим годинама које смо провели заједно јер је исто тако могло да се деси и да их уопште није било.

Др сц. мед. Петар Војводић

Психијатар и РЕБТ психотерапеут

Специјалистичка лекарска ординација „Психоцентрала”