Може ли четбот да замени психотерапеута
Вештачка интелигенција није концепт будућности – она је већ ту, четботови нам нуде „емоционалну подршку”, питање је да ли су корисни или представљају ризик
Бесплатна психотерапија, то је једна од предности коју су нам навели испитаници који су се обратили машини када им је била неопходна подршка за ментално здравље. Друга, можда и примамљивија је што их не осуђује и не оспорава. Можете се представити да сте неко други или се представити без навођења личних података и увек је доступна.
– У психотерапији анонимност није опција. Јер оно што превасходно лечи јесте међусобни однос који траје. А однос не може да се гради ако не знамо ко је с друге стране – било терапеут, било клијент. Зато је изнад свега принцип поверљивости. С друге стране питање је колико би било добро да терапеут за своје клијенте буде доступан нон-стоп, јер би то ускратило клијенту могућност да се ослони на своје ресурсе и да их јача, могло би створити један однос зависности. Лековитост психотерапије не огледа се само у томе шта се дешава на сесијама већ, такође, и шта се дешава између сесија – каже за „Магазин” Ивана Перић, дипломирани психолог и сертификовани трансакциони терапеут која је на овогодишњем 73. Конгресу психолога Србије водила радиницу под називом: „Вештачка интелигенција (ВИ) и психотерапија – између пројекције, емпатије и етике”.
Идеја је била да заједно, као психолози, чујемо различите аргументе и размишљамо о етичким, моралним и професионалним импликацијама све актуелнијег тренда – да ВИ може да „лечи” исто као психотерапија и психолошко саветовање.
Наша саговорница указује на поруку с радионице да ВИ не може то да замени. Чак и ако би могла технички, етички је то врло упитно.
Она констатује да ако нема поверљивости, нема ни поверења.
– Ипак, за разлику од интернет простора, поверљивост у терапијској соби укључује предност и процене када се правило поверљивости мора прекршити због безбедности клијента (на пример висок ризик од насиља у породици, самоубиства и др.) јер је безбедност клијента али и терапеута такође приоритет. С друге стране, увек је упитно када податке остављамо на интернету, чак и када се гарантује заштита података.
Сусрет алгоритма и душе
Перићева инсистира да је контакт с другим људским бићем незаменљив.
– Познато је из истраживања о ефикасности психотерапије да оно што лечи у терапији јесте однос између клијента и терапеута. Слажем се да алати ВИ могу бити добро помоћно средство, нарочито код обраде података.
Када је реч о апликацијама и четботовима који нуде „емоционалну подршку” – да ли могу бити корисни или представљају ризик, наша саговорница каже да могу да буду корисни у првом кораку – сазнавању информација где се обратити за подршку и коме.
– Чак и сам чет ГПТ (ChatGPT) обавезно напише да разговор на тај начин није замена за терапију и да је потребно обратити се званичним центрима за бригу о менталном здрављу. Уколико људи умеју да поставе добро питање о својим симптомима, верујем да ће добити добру информацију. Али четбот не може да пружи терапијске интервенције. Јер у терапији и психолошком саветовању треба знати у којем правцу водити процес, а то се једним делом заснива на интуицији, емоционалној писмености терапеута и свим оним процесима размене које је тешко до краја објаснити, а још мање моћи претворити у низ бинарних података. Истина је да људи извештавају, да могу да се повежу с машином, да имају осећај да их софтвер као што је чет ГПТ разуме, али да ли је то такав тип односа? Друго, опасност од четбота је што нема конфронтације, већ делује као да је особа која га користи увек у праву, а то може бити погрешан пут за личну промену.
Замена за врачаре и астрологе
Ивана каже да је већ имала пацијенте који су користили ВИ као вид самопомоћи пре него што су дошли код ње: – Чак праве и поређење: „Ви сте ми на то указали, а четбот је рекао ово...” Брине та антропоморфизација – приписивање људских карактеристика ВИ и веровање да их тај софтвер чита и познаје боље него неко други. У томе видим опасност. Људи када су у некој потреби, када се осећају рањиво, често без критичког осврта, траже помоћ. Раније је то било обраћање хоџама, врачарама, астролозима... Бојим се да ако верујемо да је четбот довољан, да нећемо потражити и званичну стручну подршку и да ћемо и даље са собом остати у „магли”.
Сви одговори за којима човек трага заправо су у њему, тј. он је једини који на то може да одговори и зато је улога терапеута да буде добар водич у томе. То и даље не може ВИ јер просто не може осетити и разумети љуска искуства, инсистира Перићева.
Она подсећа и да је терапија дубоки рад на себи и пут самоспознаје. Четботови јако форсирају конкретне кораке и решења, као да су и сами људи програмирани. Након 10 година искуства и 20 година бављења психологијом могу слободно да кажем да су људи много комплекснији од тога, поручује Перићева.
