Страх од кајања

Како страх од кајања утиче на наше одлуке? Теоретичари игара покушали су то да објасне на себи својствен начин. Један од најбољих примера дао је Џофри Енгелштајн, који предаје дизајн игара на Универзитету у Њујорку. Аутор је неколико књига, укључујући и „Achievement Relocked” у којем је навео пример који додатно осветљава психологију кајања. За експеримент су довољне две коцке – црвена и бела и две чаше. Нема никаквих трикова, онај који погоди испод које се чаше налази црвена коцка добија пет долара, ако промаши – ништа. Али није у томе поента, већ у нечем другом. Енгелштајн каже да када једном одаберу чашу, многима је тешко да промене ту одлуку. Чак 90 одсто људи би одбило да уместо једном изабране чаше упере прст у другу.

„Лично сам радио овај експеримент са својим студентима и на другим презентацијама, и до сада још нико није променио избор када му се пружила та могућност”, наводи аутор.

Губитак више погађа него што добит усрећује

Зашто је то тако? Истраживачи истичу два разлога. Први је такозвани ефекат поседовања, који подразумева да када једном нешто доживиш као своје, то постаје вредније за тебе него нешто што не поседујеш. Када изабереш чашу, она постаје „твоја” и у том тренутку вреднија од друге.

Други разлог је тај што један од психолошких мотива наших поступака јесте смањење осећаја кајања. Ако направимо избор који испадне погрешан, осећамо се лоше. Али шта ако направимо један избор, променимо га, и онда сазнамо да је онај првобитни био тачан? Тада се осећамо још горе. Тога се и прибојавамо, па нам зато промене одлука нису нимало привлачне.

Како ипак приволети људе да промене свој првобитни избор? Ево још једног експеримента, уз малу промену правила. Сада се промена одлуке награђује, али људи су и даље скептични. За долар или два и даље нико неће желети да одустане од првобитног избора.

Истраживачи су спроводили ове експерименте и резултати су веома поучни. Када се понуђена вредност утростручи, тек тада 50 процената људи мења одлуку. Да би 90 одсто њих променило чашу, морају да добију десет пута већу награду.

Овакви експерименти, иначе, представљају један од начина на који истраживачи мере колико јаку емоционалну тежину има губитак у односу на добит. Испоставља се да је губитак око три пута болнији од добитка исте вредности, што је у складу с резултатима других истраживања.

– Када сам био студент и радио тестове с вишеструким избором, савет је увек био: држи се првог инстинкта, уместо да мењаш одговор. Данас сам убеђен да тај савет не повећава вероватноћу да ћеш добити тачан одговор, али свакако чини да се људи осећају боље ако погреше, него ако промене одговор и открију да је онај први био тачан. И сам бих радије погрешио с првим одговором, него променио и напустио тачан – истиче Енгелштајн.

Подела одговорности

Како су показала истраживања у психологији и неуронауци, кајање може имати огроман утицај на наш живот. Оно је изузетно заслужно за одржавање статуса кво, фактор који утиче да ствари остају исте и да се ништа не мења. Посебно је битан у пословима с новцем и у међуљудским односима, јер су то две најстресније области.

Када је реч о новцу, познат је у психологији ефекат „задржавања губитничке инвестиције”.

Главни покретач оваквог понашања је страх од кајања, који нас тера да останемо при статусу кво чак и ако нам логика или интуиција говоре супротно. Не желимо да продамо нешто што губи вредност, јер бисмо тиме морали себи да признамо да смо направили грешку што смо то уопште купили. Ако задржимо имовину, кајање се одлаже.

Иста ова пристрасност често се појављује у љубавним везама. На пример, многи људи остају у везама за које добро знају да немају будућност. Веза која је одавно изгубила љубав или страст може опстати само зато што је непријатно прекинути је. Страх од кајања чини статус кво изузетно привлачним, чак и кад нас не чини срећним.

Психолози који су често истраживали ову тему саветују да најефикаснији начин да се ослободимо страха од кајања јесте тај да потражимо савет од других. Код финансијских одлука то може значити ангажовање финансијског саветника. Он дели одговорност с нама, па чак и ако одлука испадне лоша, нећемо бити сами у свом кајању. Мишљење блиског пријатеља или члана породице допринеће подели терета кајања, а то значајно олакшава напуштање статуса кво. Боље је и проћи кроз непријатну и болну емоцију кајања него остати „закопан” у месту.