Огледање и угледање
Ма колико се трудио да буде објективан, човек себе ипак субјективно вреднује. Самоспознаја није довољна, свако себе сагледава и кроз очи других људи
Када пролази поред огледала или излога, човек инстиктивно погледа да види лик свој. Човек има насушну потребу самоспознаје. Он хоће да има јасну представу о себи. То је његова потреба: да зна ко је, шта се од њега очекује, какве су његове моћи... На основу тога он бира свој пут.
Није лако човеку да себе објективно сагледа. Ма колико се трудио да буде објективан, он, ипак, себе субјективно вреднује. За себе увек има неки изговор.
Поглед његових телесних очију иде ка спољном свету. Само чистим духовним видом човек може себе јасно да сагледа.
Човек је друштвено биће, он се остварује и исказује у заједници с другим људима. Зато није довољна самоспознаја; човек себе спознаје и кроз очи других људи. Али, ни то често није објективна слика о човеку. Јер, зависи од тога ко и како гледа. Пред чистим очима слика је чиста; пред лажљивим очима и слика је лажна.
Важно је и ко о нама нешто каже
Вредност своју човек види само у очима које до истине држе. До слике у лажљивим очима држе само они који би лажну представу о себи у свет да изнесу.
И зато: није важно само шта се каже, и како се каже, него и ко то каже.
Шта год да говори, човек прво о себи казује. Он настоји да се што боље представи пред светом. Зато кад излази из куће, кад иде у народ, облачи лепше одело, жели да до изражаја дође достојанство његово.
Духовно узвишени људи знају да смо увек пред свевидећим оком.
Човек узраста и себе као личност обликује угледајући се на друге људе. Најпре на оне с којима живи, а потом и на друге с којима се среће и од којих жели нешто да научи. Дете се донекле инстинктивно, свесно или несвесно угледа на родитеље, на једно од њих или на оба, а када усвоји неки други вредносни систем, оно само гради свој пут. Угледање не значи само прихватање одређеног модела понашања; него и избегавање баш тог модела понашања које има пред очима. Отуда нису ретке ситуације да су животни путеви родитеља и деце дијаметрално различити. Дешава се да се дете успешних родитеља нађе на странпутици – вероватно зато што се уплаши пута којим би требало проћи, којим су прошли родитељи његови. Или бива да од родитеља с малим животним пртљагом дете досегне висине одакле ће бити узор другој деци, другим људима.
И овде од сваког човека зависи на кога ће се угледати, и с киме ће се равнати.
Ако се поредиш са сличним или горим од себе, ти се тешиш и оправдаваш што си такав какав јеси; ако се поредиш с бољим и успешнијим од себе, онда показујеш жељу да будеш бољи и успешнији него што јеси.
Као што се проникла биљка и у пукотини стене бори да преживи, тако и човек, којег су наметнуте околности и предодређено назначење упутили да се бори с разним искушењима, настоји да се избори за живот. Јер, живот даје човеку прилику да се искаже, да добро од себе учини, и да импулс животу даде и после себе у свету овоме. У тој борби, уколико је истрајан, човек задобија врлине, које ће га оснажити у борби за више вредности.
Народна пословица каже да се дрво на дрво наслања, а човек на човека ослања. Ослања се на искуство, знање и снагу његову. Угледа се човек на човека. Погледајмо како се угледа у облачењу, владању, појединим радњама, начину живота... Постаје то уобичајени начин живота и владања.
Добро је ако се човек угледа на оне који добро чине, на боље од себе. Лоше је и по човека и по друштво ако се угледа на оне који лоше чине; тада друштво у пропаст иде. Зато је одговорност и на сваком човеку и на друштву у целини да се ствара амбијент одржања и просветљења.
Човек се угледа најпре на најближе себи, а онда, зависно од духовног узраста, и на друге чије дело душу његову потхрањује. Потхрањује апетитом у породици или од неког другог ближњег задобијеним.
Што виши човек, то виши узор његов. Поклеклом човеку најубедљивије одзвања глас из понора. С таквим човеком тешкоће по друштво долазе.
Ко најјаче светли је узор
Од сваког човека који добро чини добру се може научити. Ослушнимо речи великих људи, који су то постали зато што су учили од оних од којих се имало шта добру научити. Узмимо за пример Светог владику Николаја, Светог оца Јустина и патријарха Павла, они су отворено говорили да су много шта научили од нашег „обичног”, благочестивог света. Свако ко је делом својим допринео неком великом делу, сразмерно делу своме, уградио је себе у вечност.
Угледа се човек на веће од себе, угледа на људе који су делом својим задобили ореол светости, угледа се и на самога Творца. Монах Тома Кемпијски у 15. веку написао је дело „О угледању на Христа”, које ће после Светог писма постати највише издавана књига на свету. Говори чињеница да човек има потребу да се угледа на онога ко најјаче светли. Добро је и кад се угледа на онога ко од њега светлост прима.
Духовним узрастањем човек се просветљује па сам постаје светлоносац!
