Спојила музеје и театар

Чувена Анка помодарка била је за жене у Србији симбол прогреса у првој половини 19. века, каже поносно глумица Вјера Мујовић о својој најновијој улози с којом је недавно на крају сезоне позоришта „Мадленијанум” заблистала на премијери представе „Књаз” Мије Илића.

„Анка Константиновић Обреновић, изузетно образована жена, ћерка Јеврема Обреновића, водила je дневник – првенац у нашој дневничкој литератури, прва је пратила бечку и париску моду и имала буран љубавни живот. Великих амбиција одмалена, имала је први клавир који је стигао у Шабац и као петнаестогодишњакиња објавила је књигу превода с немачког језика. Скончала је касније изненадно у шетњи с кнезом Михаилом, у атентату извршеном на њега док га је у Кошутњаку убеђивала да се ожени њеном ћерком Катарином и поред сродничких веза. Личност таквог темперамента за мене је велики глумачки изазов”, рекла је саговорница на почетку разговора, стижући раздрагана и пуна енергије, каква је иначе.

Сусрет је заказала у старој посластичарници у Скадарлији, боемској улици у којој је Вјера рођена и у којој и данас живи: „Иако сам детињство провела у Црној Гори где се моја мајка и удала, стално сам долазила код баке у своју родну кућу, у улици за коју сам посебним нитима везана”, каже за „Магазин”данашња председница Друштва „Скадарлија” која је на калдрми боемске улице први пут сретала познате људе – књижевнике, званичнике, глумце...

То је и данас подстиче да се свакодневно бори за очување старе улице и њеног духа, а откада је председница Друштва, увела је и награду „Скадарлијски боем”, додељивану последњих година познатим глумцима. Показала је и да посебно воли да на сцени игра, како каже, „реалне ликове” и то оне из прошлости. „У суштини кад смо у улози стварних ликова, то и јесу људи из историје, чијe је значење одолело зубу времена. У земунском позоришту сам на почетку исте последње сезоне прославила и 50. извођење дуо драме с Игором Филиповићем 'Твоја рука у мојој', приче о Антону Павловићу Чехову и његовој супрузи, глумици Олги Книпер. Представу је режирао Небојша Дугалић, сјајан глумац и редитељ, и посебно ми је зато драга.”

Иако је од 2001. чланица сталног ансамбла Народног позоришта у које је стигла из театра за децу „Бошко Буха”, Вјера је због својих личних интересовања последњих година све посвећенија историјским представама које се играју ван великих сцена. У Дому Јеврема Грујића игра често Јевремову снаху Мабел, у дуодрами с глумицом Маријом Бергам „Две жене и један рат”. Како објашњава, у кући наше хероине која је пореклом била Американка, Вјера упознаје публику с личношћу велике хуманитарке која је на Универзитету Принстон држала говор о Србији пред 4.000 студената и која је пријатељевала с Михајлом Пупином. „Ћерка једног од главних људи америчке железнице, који је био један од ослонаца председника САД, проносила је славу своје усвојене домовине и за њу треба да се зна.”

Публика која посећује Дом Јеврема Грујића глумицу често гледа и у представи „Мала црна хаљина” о дизајнерки Коко Шанел, с којом је гостовала и у Норвешкој. Наша дијаспора у овој земљи, додаје, дирљиво је на њу одреаговала. Сећа се како је много пута успешно представу играла с покојном Радом Ђуричин. „Ускочила сам потом у улогу покојне глумице, док се у мојој досадашњој сасвим природно нашла млада Сташа Миловановић. За глумицу увек постоји улога и зато она никада не стари.”

Често са задовољством игра и кнегињу Љубицу у истоименом старом Конаку. Мину Караџић играла је на телевизији. Од њихових биографија би у неком будућем делу могла да настане једна нова велика личност као узор, даје нам идеју.

Фестивал „Музетеа”

Подстакнута овим улогама, глумица је написала текст за још једну мању представу историјског типа – „Пупин, последњи сан”, у којој наступа с Душаном Матејићем, тумачећи научникову мајку Пијаду. Представу играју у Музеју науке и технике на Дорћолу.

То је, тачније, још једно од дела музејског театра која су Мујовићеву инспирисалa да 2023. оснује фестивал „Музетеа”. Фестивал музејског театра је данас на Унесковој листи културног наслеђа. На ову идеју ју је подстакла и посета Музеју Булгакова у Кијеву, увек отвореног за позоришну уметност, „али, који више не постоји, јер је познати стваралац био Рус”, додаје.

На фестивал већ две године долазе сценски уметници из света, а трећи ће се одржати у београдским музејима, како најављује, у новембру. Ове године очекују се гости из Немачке, Шведске, Шпаније, Америке, Хрватске. На фестивалу има и домаћих представа у којима она не игра, али јој је важно да их буде још више. Посебно ју је обрадовало гостовање Музеја Крајине из Неготина, представе у којој Љиљана Јакшић игра Мокрањчеву жену, као и оне из програма „Чачак – престоница културе” у којој Вања Милачић тумачи лик Надежде Петровић. Желела би да Фестивал стигне и до других градова у региону. Али, борба за средства никада није била већа, с обзиром на смањена градска издвајања за културу. „Лавовски се борим да нађемо спонзоре и да се у граду пробуди свест о потреби за већим улагањима у уметност. С обзиром на тешкоће, и наше скадарлијско друштво је смањило активности, новца је мање и за туризам”, додаје.

„Знам да има важнијих питања која треба решити пре него што је Скадарлија. Има много болесне деце за чије лечење треба прикупљати средства, горућих проблема у култури на чије се решење чекало. Ипак, потребно је да сместим у нашем граду госте из иностранства и да се представимо у најбољем светлу”, објашњава.

Култура прави мостове пријатељства

„Изучавајући културну дипломатију научила сам да онда када су лоши политички односи или ситуација, култура може да спаја и прави мостове пријатељства и помирења. Где год сам путовала, никад нисам имала лоше искуство с уметницима из земаља с којима имамо лошије политичке односе. То је највећа вредност културе”, каже.

Како сматра, наша културна сцена обилује снажним и вредним појединцима, али јој недостају системска решења. Чини јој се и да се у целом свету, због генерално турбулентне политичке сцене, култура мало нашла у позадини збивања, а процедура за конкурисање за пројекте ЕУ је врло компликована.

„Не знам куда води овај свет, иако сам оптимиста”, помало забринуто констатује, обећавајући да ће се лавовски изборити да се Фестивал музејског позоришта одржи. Јарке боје које враћа у своју гардеробу, као на пример жуту – како нам открива журећи на један од градских пријема на којима је често виђана – исказ су њеног новог оптимизма.

Утисци из Фуџејре

Једно од најлепших путовања ове године за глумицу био је одлазак у Фуџејру на Индијском океану, један од седам Уједињених Арапских Емирата, где је на скупу Међународног позоришног института с пројектима Унеска представила Фестивал музејског театра у Србији. Присутни су оценили да је ова уметност један до начина очувања и представљања културне баштине. „Спој музеја и театра је новина у свету, а током фестивала одржава се и научна конференција на ту тему.”

„Фасцинирана сам улагањем арапског света у позориште чију традицију тај свет нема, али театар увелико ’граде’. Ми с традицијом треба да унапређујемо благо које имамо. У Кини у којој до јуче многи нису имали ауто издвајају незамислива средства за културу”, истиче.

Успоставила је контакт с афричким и индијским уметницима, који, како је приметила, у галопирајућем ритму развијају овакве театре.

Дипломата у култури

Вјера Мујовић докторирала је на тему културне дипломатије. Докторску тезу одбранила је на Факултету за медије и комуникацију код др Наде Поповић Перишић. Десет година бавила се истраживањима међународне културне сарадње. „Из праксе сам ушла у теорију. Путовала сам много и наступала пред нашом дијаспором, учествовала на међународним фестивалима, то је сплет узбудљивих тренутака и успомена, који желим да пренесем као знање будућим генерацијама.”