Занесени родољуби, хуманисти, естете
Јован Ђорђевић и његов сестрић Стеван Сремац почивају заједно, а њихов одлазак са животне сцене у кратком временском размаку био је огроман национални губитак
У овој 2025. години, умногоме историјској и националној преломници, и у наредној 2026, поклапају се значајне јубиларне годишњице – рођења и смрти двојице знаменитих српских (грађанских) интелектуалаца и националних радника романтичарског 19. столећа: сто двадесет пет година од смрти Јована Ђорђевића (Сента, 25. новембар 1826 – 21. април 1900) и, догодине, двеста година од његовог рођења; као и сто седамдесет година од рођења Ђорђевићевог сестрића Стевана Сремца (1855–1906) и, догодине, сто двадесет година од избора за правог (редовног) члана Српске краљевске академије (Академија уметности), али и његове смрти. Стеван Сремац, и он по месту рођења Сенћанин (како је и потписивао своје бројне рукописе), судбински је био везан за ујака и под његовим снажним интелектуалним и моралним утицајем. Утицај Јована Ђорђевића на потоњи духовни развој сестрића, књижевничку и професорску каријеру, најбоље је портретисао Милорад Павловић, Миле Крпа (1865–1957), књижевник и Сремчев биограф: „[...] и кад је ступио у живот, он је [Сремац] имао доста сличних особина: обојица су били занесени родољуби, обојица врло предани и побожни православци, добри историци и поштоваоци класицизма, велики хуманисти, словенофили, болећиви према сиромашнима, заштитници и љубитељи животиња, велике естете и обојица, до смрти, нежење...” За разлику од овог мишљења, Јован Деретић у канонизованој „Историји српске књижевности” (с. 849) наводи и следеће: „Формиран под непосредним утицајем свога ујака Јована Ђорђевића, књижевника и значајног културног радника, оснивача позоришта у Новом Саду и Београду, политичара конзервативних схватања, Сремац је и сам постао изразит традиционалист, конзервативац и антидемократа. Био је противник С. Марковића и радикала, ватрени присталица монархије и режима краља Милана, чиме је одударао од већине реалиста...”
Заслуге за оснивање позоришта
Живот, дело, идеје Јована Ђорђевића, историчара, професора, књижевника, политичара, његова узорита и без остатка посвећеност државном, политичком, али и, надасве, просветном и културном препороду српства, сврставају га у сам врх националних корифеја поред Доситеја, Ј. С. Поповића, Б. Радичевића, С. Милетића, А. Хаџића, Ј. Скерлића, Ј. Цвијића, Ј. Ристића, С. Новаковића и многих других који су поставили државне, културне и цивилизацијске темеље Србије у 19. веку!
Његов живот је, у ствари, био велика историјска и позоришна сцена. Потиче из угледне породице економа и трговца Филипа Ђорђевића (мати Ана, рођена Малешевић, цинцарског порекла) из Сенте, града снажне српске традиције, окруженог салашима и ритовима, где су старином досељени њихови преци из Старе Србије, највероватније за време Чарнојевићеве сеобе (1690), и након Мађарске револуције (1848) остали у Сенти! Отац Филип бавио се пчеларством и аутор је једног пчеларског приручника објављеног 1860. године.
Основну школу Јован Ђорђевић је учио у Сенти, три српска и један мађарски разред; у Сегедину нижу гимназију, вишу у Новом Саду, Сегедину и Темишвару; у Пешти је матурирао 1845. као питомац Текелијанума. Студије филозофије најпре је уписао у Пешти, али је убрзо прешао на медицину, коју је студирао три године. Студије је прекинуо када је избила Мађарска револуција (1848), али и услед слабог материјалног стања. Коначно, после готово три деценије странствовања, по позиву (1849) бачког великог жупана Исидора Николића Џавера, такође познатог књижевника, долази у Сомбор у јесен 1850/51, где је службовао у канцеларији Жупаније. Сомбор му је био песничка отаџбина, о чему сведочи његова неоромантичарска и елегична лирика – од укупно 16 аутографа, 13 је раних песама, родољубивих, сачуваних у његовој оставини. Међу њима је и пет аутографа песама које је написао у Сомбору, према његовом датовању, у периоду 1850/51). Значајан аутограф је и спев „Кнез Паво”, епска песма од 310 стихова, са назнаком Ј. Ђ. (1847. у Пешти, печатено у „Славјанки” 1847). У корпусу оставине је и историографски/мемоарски спис „Необични доживљаји мог оца и ујака у рату српско-мађарском 1848–49”.
Као један из генерације Бранка Радичевића (1824–1853), јавно је подржао Вука и активно се борио за Вукове реформе језика, насупрот ставу пожунске групе српске омладине на челу са Светозаром Милетићем (1826–1901), која је била против језика Бранкових песама. Касније је С. Милетић, уредник „Славјанке”, у политичком смислу еволуирао од панслависте до вође војвођанских Срба!
Јован Ђорђевић је био касније један од главних идеолога и креатор културно- просветних програма у Милетићевом покрету! Његово књижевно дело има више културно-историјски него књижевни значај! Оно по чему је заслужан за српску културу, а, по домашајима, и у европским оквирима, јесте његов рад на оснивању Српског народног позоришта у Новом Саду (1861) и националног театра – Народног позоришта у Београду (1868)! Поменимо овом приликом и сличну Сремчеву културну акцију: Сремац је један од покретача и оснивача позоришта у Нишу (1887). Његова биста и биста глумца Добрице Милутиновића постављене 1937. године, а и данас красе хол овог позоришта, као што се биста Јована Ђорђевића налази у Музеју Народног позоришта у Београду. У додир са позоришном магијом Ђорђевић долази израна, у Сенти, а 1850. у Сомбору оснива дилетантску групу Друштво српских добровољаца, за коју преводи и адаптира Шилеров комад „Сплетка и љубав”. У „Сербском дневнику” (листу либерално-демократског грађанства), чији је уредник од 1859. па све до 1864, кад су власти покренуле истрагу против њега и забраниле даље излажење, објавио је чланке о потреби оснивања сталног позоришта на српском језику: његова кључна теза била је да се модерна нација не може хомогенизовати без сопствене културе и негованог језика, чему позориште најблаготворније служи! На темељу ове платформе, основано је прво Српско народно позориште у Новом Саду. Потом, по позиву књаза Михаила Обреновића (1823–1868), просвећеног српског владара, да се прихвати посла оснивања Народног позоришта у престоници, 1868. прелази коначно у Београд са целом својом бројном породицом: сестром Мартом и нећацима Андрејом, Јованом и Стеваном Сремцем! Народно позориште у Београду је почело са радом 1868. године. После атентата на књаза Михаила у Кошутњаку јуна 1868, и поред бирократског ометања рада позоришта и његовог личног напредовања, Ђорђевић је ипак успео да очува позориште, а 1874. поднео је оставку као његов интендант (управитељ) и посветио се професури! Између осталог, био је лични професор краљу Александру Обреновићу за латински језик и географију (1886–1892), а пратио га је и на његовим путовањима у Русију, на Крим и у Аустрију.
Последњих година живота био је члан Српског ученог друштва и професор историје на Великој школи (1889–1893). Краткотрајно, био је и министар просвете 1893, у Авакумовићевом (либералном) министарству. Благодарећи тој чињеници, годину дана раније, положивши професорски испит, Стеван Сремац коначно напушта Ниш и прелази у Београд за професора Треће београдске гимназије. Три године касније објављена је „Ивкова слава” (1895) у Недићевом „Српском прегледу”!
Ђорђевићев рад око позоришта био је непрекидна борба за опстанак позоришта као ослонца културе једног народа. У том смислу, и данас је актуелно његово размишљање о томе какав треба да буде управник позоришта: „Управитељ позоришта треба исто тако да уме рачунати као и трговац; а исто тако да буде одушевљен за идеју позоришта, као што је песник одушевљен за поезију, вештак за своју вештину, учењак за своју науку. Овај рачун и ово одушевљење не дају се лучити једно од другога ни у најмањем ни у највећем позоришном послу, јер су свуда спојени једно с другим и морају бити спојени.” Своје знање и позоришно искуство преносио је и младим глумцима у првој Глумачкој школи, коју је установио 1870. године (била је отворена до 1893).
Телеграм од Лазе Костића
Изузетно, енциклопедијски образован, секретар Матице српске и уредник „Летописа МС” (1857), аутор уџбеника „Општа историја у сликама и животописима” (1862), зналац више страних језика (немачког, мађарског, француског...) и аутор Латинско-српског речника (1886), до данас ненадмашеног, посебно је уважавао старогрчку културу, те класичну лепу и драмску књижевност. У Народном позоришту у Београду 12/25. априла 1892. обележена је, на националном нивоу, педесетогодишњица његовог рада. Свечаној представи његове „Маркове сабље” присуствовао је краљ Александар Обреновић са намесницима и лично му честитао јубилеј. Добио је многобројне телеграме честитки из свих крајева Србије, међу којима је и онај од песника Лазе Костића: „Педесет година неокаљана рада честита и других педесет окаљене радости жели захвални ваш ученик Лаза Костић.” Краљ Милан Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве трећег степена, а краљ Александар Орденом Светог Саве другог степена.
Преминуо је априла 1900. и сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, до православне Цркве Светог Николе. На опелу у Саборној цркви говорио је Драгиша С. Милутиновић, професор Велике школе, који је нагласио да Ђорђевићев цео јавни рад припада „просвети српскога народа, коју је ширио посредством књижевности, школе и позоришта с оне и ове стране Саве”. Августа 1906. преминуо је Стеван Сремац у Сокобањи. Јован Ђорђевић и Стеван Сремац, два великана, почивају заједно, а њихов одлазак са животне сцене у кратком временском размаку био је огроман национални губитак. Тако је Србија тога времена, на почетку 20. столећа, доживела њихов одлазак.
Јован Ђорђевић је аутор текста српске химне „Боже правде”, која је била званична национална химна Краљевине Србије од 1872, а проглашена је химном у част краља Милана Обреновића. Музику за химну је компоновао Даворин Јенко. Године 2004, она је поново била проглашена за државну химну Републике Србије, уместо дотадашње југословенске „Хеј, Словени”. „Боже правде” је песма садржана у Ђорђевићевој драмској алегорији „Маркова сабља”, која је у то доба била популарна и више пута извођена на сцени Народног позоришта у Београду (1872, 1882, 1908).
