Берлин са Берлинцима
Берлин је био и остао огледало противречности – идеолошке, естетске, концептуалне. Чак и његов аеродром то оличава јер носи два имена: „Бранденбург” и „Вили Брант”, по његовом најчувенијем градоначелнику и потоњем харизматичном немачком канцелару
„Наше ђубре може бити ваше ђубре!” Тако пише на картону изнад улазног штанда бувље пијаце Бокшагенерплац, најомиљеније модне куће алтернативне берлинске младежи. Место које више личи на отпад него на пијацу јефтиних, изношених кич крпица, ситног црвљивог намештаја, ишчитаних купусара, помешаних слика и шкработина, не налази се на неком периферијском вашару, већ у четврти добростојећих људи Фридрихсхајн, у срцу сплета сеновитих улица са лепим, добро одржаваним стамбеним зградама у чијем су приземљу начичкане продавнице здраве хране, етнички ресторани, бакалнице, мале галерије, кафанице у којима се с мераком дангуби, подаље од широких, империјалних берлинских булевара. Носити се клошарски, истетовирати последњи центиметар своје коже схваћене као трајно уметничко дело у настајању за многе младе – и не тако младе – Берлинце питање је стила, њихове одлуке да се својим особеним „кемпом” разликују (можда чак по сваку цену?) од својих сународника и од читавог света.
Берлин је данас један од шачице градова чија стварност не може да се носи са сопственом легендом. За цео свет Берлин је одувек био центар глобалне авангарде, знања, културе и уметности, али порочан и дрзак по свом изазивачком ставу „што-да-не”. Он је, истовремено, место сусрета јединствене историје и маштарија о империјалној, такорећи митској моћи великог народа којем свет дугује многе од својих најблиставијих умова, као што од њега много и потражује због немачке историјске кривице. Град-симбол, оличење многих утопија, као сензуални Рио де Жанеиро, као мудра Атина, као вечни Рим – увек инфериорни у односу на снове којим су обавијени.
Дизниленд најбољих архитеката
Берлин је био и остао огледало противречности – идеолошке, естетске, концептуалне. Чак и његов аеродром то оличава јер носи два имена: „Бранденбург” и „Вили Брант”, по његовом најчувенијем градоначелнику и потоњем харизматичном немачком канцелару. Стојим на једном крају низа кабина у аеродромском тоалету. На другом крају је истетовирани бајкер ког гомила пирсинга претвара у ходајућу јувелирницу, а гомила тетоважа у земљописну карту. Не бих волео да га сретнем у мраку. Ослобађа се једна кабина, тик наспрам њега. Иако на корак од врата, учтиво ми показује да је на мене ред и да ће се он стрпети, мада видим да га је притерало. Такви су Берлинци.
Следећег дана крећем на пешачко ходочашће путем империјалне славе. Са обе стране широких паралелних булевара нижу се симболи немачке нације који су с временом постали општа места колективног памћења: Бранденбуршка капија, класицистичко здање Бундестага, опера, Хумболтов универзитет, острво музеја, тзв. Црвена градска кућа, телевизијски торањ Фернзетурм и неизбежни, дозлабога ружни Александерплац, где почињу или се завршавају скоро сви пажње вредни шпијунски филмови. Потпуно сам, међутим, разочаран изгледом чувеног булевара Unter den linden (Под липама), што од Бранденбуршке капије – која, узгред буди речено, није ни принети капиџику на париском Етоалу – води до опере; дрвеће је закржљало и сасвим недорасло својој слави, ни трага од липовог ’лада, под ногама шкрипи прашина и ситан шодер кроз које се пробија жилави ниски коров, шеталиште није уопште поплочано па чак ни асфалтирано, уместо очекиваних отмених кафеа са шареним коктелима тек два киоска-биртије окружена гајбама с празним пивским флашама. Не бих тамо сео ни жедан у пустињи!
Берлин је, насупрот томе, на неки начин као Бразилија, Дизниленд најбољих архитеката: бразилску престоницу је ваљало измислити и саградити ни из чега, на ледини, јер се Кубичеку тако прохтело кад му је пар добрих година ударило у главу; немачку престоницу, сравњену са земљом савезничким бомбама, требало је обновити из нужде. Нико не остаје равнодушан кад прилази, на пример, Потсдамском тргу и наиђе на праву симфонију стакла, челика и бетона, кад први пут угледа болно једноставну функционалност Нове националне галерије Лудвига Мис ван дер Роеа, где се чувају најбољи примерци послератне ликовне авангарде, и кад види закривљену контуру Ибероамеричког института тачно прекопута ње.
Можда је управо лепота једноставног здања Мис ван дер Роеа последњи покушај да функционалност не потоне у досаду, као у многим берлинским стамбеним четвртима. Јер Берлин, саздан из пепела, јесте такође симбол функционалности. Можда ме управо зато подсећа на то колико волим медитеранске градове тесних, нефункционалних улица, њихову хировитост и жртве принете на олтар лепоти. Функционалан и декадентан, Берлин плени снагом рационалне издржљивости, као бубашваба пред атомским ударом.
Највећи хир функционалног Берлина је декаденција. Рекао бих, штавише, да је дискретни шарм декаденције право име берлинског стила. Берлин не жели више да се размеће својим просперитетом који је гладним очима бивших земљака деценијама заклањао високи, неумољиви зид између две утопије: шта мари претворити шлафрок од зенане у кишни мантил или непрегледне паркове Тиргартена у неуређену џунглу Тарзанове постојбине? Упркос томе, на берлинским улицама нема једног јединог неопраног аутомобила, а понајмање неке времешне крнтије на четири точка. Има само један шарени трабант постављен као реликвија комунистичких суседа за фотографисање туриста крај телевизијског торња као лоша или добра шала, већ према смислу за хумор онога ко процењује.
Између велелепних здања, широких булевара и беспрекорне циркулације градског саобраћаја уочљиво је мноштво зелених површина испресецаних каналима који на тренутак делују романтично у супротности са оријашким модерним грађевинама. Требало би ипак озбиљно поразговарати са директором градског зеленила и берлинских паркова, јер човек с том функцијом мора да постоји, мада се у то лако посумња. Пожутела трава ретко виђа воду упркос мрежи канала, а косилицу практично никад. У граду има сијасет ледина зараслих у коров који ваљда оличава еколошки поштеђену, неспутану природу. Могу мислити шта о томе мисле Енглези, Аустријанци и Французи, чији су паркови и баште уређени нонијусом. Иако заљубљеност у природу није најјача страна моје личности градског пацова, питам се ипак зашто зелене површине богатог Берлина изгледају као пољанче за пикање фудбала и боћање на периферији Церака (уз дужно извињење житељима Церака).
Ствар је у томе што би Берлинци да увек буду „кул” и то им добро иде. Поносни на своју уметничку традицију, спремни су да преко ноћи било шта прогласе за предмет уметничке авангарде ако то неко пожели, јер авангарду виде као вакцину против једноумља и неслободе. У уметности и у животу. Зато је у Берлину допуштено све, само ако никог не угрожава. Зато има публике за све. То се јасно види, рецимо, у четврти Кројцберг, правом етничком Вавилону где живи и понеки рођени Немац. Али то не значи да је због тога више Берлинац од турског кафеџије, вијетнамског галеристе или перуанске модисткиње.
Недостатак хедонизма
Моји пријатељи, енглеско-аргентински пар, нашли су управо у једној трошној галерији Кројцберга идеално место да прикажу своју звучну изложбу „Сон 7” са снимцима аудио-експеримената Лори Андерсон, Марине Абрамовић и Миранде Џули. Десетодневна поставка је без нарочите рекламе постала предмет масовног интересовања, од комшија до пробраних уметничких критичара. Јер свака идеја која доприноси слободи изражавања је кул и као таква побуђује радозналост Берлинаца.
Неки безбрижни момци су носили сукњице и фен-каре, неке веселе девојке личиле на избациваче из дискотека. Опуштеност у раду и опхођењу је допуштена, па чак и добро виђена јер све то је – кул, чак и кад мимикрија прерасте у суштину. Зато се Берлинци ни у чему превише не труде (чак ни на аеродрому карте се не продају после шест по подне), за овакав град гастрономска понуда је исподпросечна, људи једу прилично немаштовито и не закерају много. Насупрот читавој Италији, Буенос Ајресу, па чак и Београду, треба добро размислити где тражити заиста добру кафу. Подигнута на ниво животне филозофије, берлинска опуштеност је можда главни разлог зашто овај град није Мека хедониста. Знам да у њему никад нећу уживати онако како бих уживао у бразилском Салвадору или у било ком тосканском селу, што никако не значи да не заслужује моје поштовање.
Ако икад будем пожелео да прошетам улицом са ношом на глави, биће то без сваке сумње по берлинској трговачкој Тауенцинштрасе, од Спомен-цркве кајзера Вилхелма до трга Витемберг, јер знам да ме, упркос потрошачкој вреви и мојој дрскости, ама баш нико неће ни погледати.
