Част је добити своју врсту бубице
Мала ремијела која живи само у пећини на врелу Ђерекарске реке у околини Тутина названа је по атлетичарки Ивани Шпановић, а биолози који су то откриће објавили у реномираном научном часопису за то су добили признање. Две новооткривене љуте осице назване по Надалу и Федереру
Када су научници проф. др Срећко Ћурчић, др Вукашин Гојшина и др Никола Весовић, биолози с Института за зоологију Биолошког факултета у Београду, у пећини на врелу Ђерекарске реке, у селу Ђерекаре у околини Тутина, на Пештерској висоравни открили пре две године нову врсту инсекта, нису се дуго колебали које име да јој дају. Одлучили су да је назову Remyella spanovicae или Шпановићкина ремијела у част Иване Шпановић, најбоље српске атлетичарке. Реч је о реткој и ендемичној врсти инсекта која припада тврдокрилцима и нема је нигде више на свету осим у тој скривеној пећини на врелу Ђерекарске реке.
Какво је то откриће на пољу ове науке, каква је част када се научници одлуче да новооткривеној врсти дају одређено име, али и шта све претходи објави такве вести широј јавности за „Магазин” причали су Срећко Ћурчић, редовни професор на Биолошком факултету у Београду, чија је ужа научна област ентомологија, наука о инсектима, и др Никола Весовић, виши научни сарадник на истој катедри – Зоологији бескичмењака. Њих двојица су сличним поводом већ заокупили пажњу медија и јавности, када су пре две године по нашем најбољем тенисеру Новаку Ђоковићу назвали чак две новооткривене врсте.
Трчуљку и пужу Новаково презиме
По Новаку је име добио симпатичан инсект из породице трчуљака Duvalius djokovici (Ђоковићев дувалијус) откривен у Симиној јами на Повлену у околини Љубовије, али и водени пуж Travunijana djokovici (Ђоковићева травунијана) из Црне Горе, с једног извора близу Подгорице.
Сада су сличну част указали прослављеној атлетичарки. Замолили смо саговорнике да нам лаички објасне о каквом инсекту је реч и које је величине. Да ли је велика као, рецимо, бубамара?
– Није, много је ситнија од бубамаре, више подсећа на жутог мрава, да људима буде јасније – одговара професор Ћурчић, а затим додаје и стручно објашњење да је реч о реткој, ендемичној врсти инсекта тврдокрилца који припада породици Leiodidae, дугачка је између 4 и 5 милиметара, снажна и издржљива, с лакоћом се креће по плафону и вертикалним зидовима у пећини. Њена карактеристика су и јако дугачки екстремитети, за лаике, опет ноге и антене.
За разлику од нове врсте, Новаков трчуљак је, објашњавају биолози, предатор, агресиван у том подземном окружењу, негде на врху ланца исхране. Сви га се плаше, осим слепог миша који је у пећини јачи.
Професор каже како је објава да су открили још једну нову врсту инсекта одјекнула лепо у медијима. Зато су презадовољни.
– Свакако нам то импонује, представља нам част и задовољство. На првом месту је реч о популаризацији науке, ентомологије, којом се бавимо, али и спелеологије. Покушали смо да нађемо баланс и да лепо откриће представимо широј јавности – каже он.
И раније су давали имена, али не по неким тренутно популарним спортистима, већ по нашим научницима: Цвијићу, Панчићу, Тесли, као и по типским локалитетима, по реци Рашка, планини Јавор...
– Можда неко и не схвати колико је част добити своју врсту, да она понесе ваше име. Ми имамо Новакову бубу, а Тајланђани су рецимо две нове врсте неке минијатурне осе назвали по Федереру и Надалу, алудирајући да су били љути ривали као те две осице – додаје професор Ћурчић.
Он се сећа како се Новак у октобру 2022, када су објавили да су по њему назвали своје откриће, јавио истог дана, само неколико сати после објаве.
Шта значи пронаћи нову врсту и колико је то важно за науку објаснио је др Весовић:
– У овом часу важну улогу игра географија. Наћи нову врсту у 2025. години у тропским кишним шумама Тајланда није неко спектакуларно откриће, али у 21. веку пронаћи нову врсту у Европи, која је колевка савремене науке и где се практично већ стотинама година детаљно истражује, јесте велика ствар и озбиљно откриће. Постоје микростаништа, микронише које су и даље неоткривене и налазе се у срцу Европе, а неке од њих су подземне јаме. Тешко је пронаћи нову врсту, важну за науку негде у Војводини, то је могуће евентуално само у неким високим планинама или на скровитим местима у дубоком земљишту, у пећинама или јамама.
Др Ћурчић износи још једну специфичност овог истраживања:
– У датом тренутку ми не знамо да ли смо пронашли нешто ново. То су јако ситна, мала бића, обично знамо о коjeм се роду ради, али за неку детаљнију потврду потребно је анализирати, пре свега, унутарње, гениталне структуре и то мужјака. Тако можемо „намирисати” да смо нашли нешто ново, али тек у лабораторији се утврђује дефинитивно да ли је реч о новој врсти и то коришћењем неколико метода – каже професор.
Дакле, како су нашли најновију врсту ремијеле?
– Када истражујемо тврдокрилце, користимо две методе: пасивну, када постављамо клопке и дођемо после одређеног времена и проверимо да ли је у њих нешто упало. То су обичне пластичне чаше, које углављујемо у одређена места у пећини на зидовима, на влажним местима. Бирамо их на основу претходног искуства и када проценимо да би на том месту могао да се очекује неки живи организам. Други начин подразумева активно претраживање: у пећини проводимо неколико сати и активно рукама и уз светлост са чеоне лампе обрћемо камење, тражимо у пукотинама, гледамо да ли се нешто помера. Ови организми су сличне боје као подлога. Сви су они жућкасто-смеђи, као што је кречњак или глина унутар пећина, тако да их није лако уочити, али после више година рада и искуства добије се осећај како их тражити – прича др Весовић.
Дубоко, у дивљим пећинама
На фотографијама наши саговорници су практично све време у одећи и опреми карактеристичној за спелеологе, па питамо да ли су прво били биолози, па су постали и спелеолози или је обрнуто?
– Ја сам био спелеолог аматер. И мој отац је био професор, биолог и водио ме је са собом на терене. Од малих ногу сам обитавао у пећинама, тражио, чак сам и ја, као мој син сада, проналазио с оцем нове врсте – одговара професор Ћурчић и додаје да његова породица вуче порекло из западне Србије (и др Николе Весовића је отуда), тако да није необично што им је фокус истраживања управо динарски део западне Србије.
Иако је др Никола Весовић на већини фотографија сликан у невероватно уским пролазима, улазима у јаме и пећине, он каже да је искључиво биолог:
– Ми не радимо спелеороњење и вертикална спуштања у дубоке јаме. Нисмо спелеолози, ми смо биолози који се баве истраживањем живих организама у пећинама. Ми смо биоспелеолози и улазимо свугде где тела могу да нам прођу – каже он.
До краја јула наше саговорнике чека још истраживања на терену: планина Јадовник у западној Србији, па даље на исток, према Старој планини. Замке постављене на надземном делу морају да обиђу сваких десетак дана. Али нема притужби, напротив:
– Нама је наш посао задовољство, испуњава нас до краја каријере, а то је сан сваког студента, научника… Наравно, има изазова, али лоше ствари се брзо забораве. Свакако су најзанимљивије неистражене дивље пећине. Били су у стотинама таквих. Источни део Србије, односно Карпатобалканиди и западни део Србије, Балканиди пуни су спелеолошких објеката. Али, кажу, нове врсте су налазили у Ресавској, Хаџи Продановој, Потпећкој, Стопића пећини…
Од будућих планова само најављују да ће ново откриће опет добити име по спортисти. Биће то спортска трилогија… Засад не откривају трећег члана, али имају више кандидата.
Бубе нису напасти
Питање је зашто нема много људи који воле инсекте. Далеко су бројнији они којима је први импулс када виде бубу да зграбе папучу или први предмет надохват руке и да је спљескају. Зашто је то тако?
– То је ствар погрешног васпитања. Наравно, постоје инсекти који могу да науде човеку, попут стршљена или пчеле, али већина инсеката је потпуно безопасна и врло су корисни у природи. Проблем је што одмалена не учимо да смо ми део природе и да су организми који нас окружују ту с разлогом – каже др Никола Весовић.
Др Ћурчић каже да су поједини инсекти, попут лептира, популарни:
– Реч је о онима који су свакоме доступни, шарени су, слетеће на руку. И стрижибубе су, мада штетне за човека, лепих боја и доступне, па их људи знају. И јеленак је атрактиван, али бубашваба код многих изазива тескобу, нелагоду. Треба да освестимо део становништва који није наклоњен инсектима да обрате пажњу на њих, да их чувају, не угрожавају, наравно, и да их не хватају.
Др Никола Весовић додаје да је све и ствар естетике: верује да када би људи чешће видели неку атрактивну бубу из Бразила или других егзотичних крајева, били би одушевљени. То су инсекти зелене, плаве, наранџасте боје… Зато се он бави и макрофотографијом. Каже да је кроз свој хоби направио леп спој и људима на инстаграм профилу показује како тај свет изгледа увеличан и разнобојан.
Тим ентузијаста и научника
Научни рад у реномираном часопису „European Journal of Taxonomy” о Шпановићкиној ремијели је заједнички подухват екипе зоолога с Института за зоологију Биолошког факултета. Поред наших саговорника у тиму аутора су и др Маја Врбица, др Корана Коцић, Вукашин Гојшина и м. сц. Софија Вранић. Велику помоћ на терену им је пружио и Петар Ћурчић.
– Све што данас у науци није комерцијализовано је у сенци. Наша открића су велика за нас, али и за Србију. Научници у свету, колеге који прате наш рад знају то да цене и похвале. Наши радови су врло цитирани иако је реч о уској научној области – са задовољством кажу наши саговорници.
