Своју душу лечи путовањима

Ретки су они који умеју, у данашње време убрзаног ритма живота, да застану, ослушну и разумеју. Др Зорица Миновић, специјалиста неуропсихијатрије, једна је од тих ретких. Рођена у Чачку, а срцем и професијом везана за Београд, Зорица је више од лекара — она је сведок, сапутник и чувар туђих исповести. Њен животни пут је пут дубоког слушања, духовног трагања и непрестаног давања.

Од снова до позива

Маштала је као девојчица да лечи људе. Родитељи су је одвраћали — све док на тесту за професионалну оријентацију психолог није рекао да би за њу била идеална историја уметности или новинарство. Тада су, како каже: „постали фанови медицине”.

Иако је првобитно желела да буде педијатар, судбина је одвела у неуропсихијатрију. Данас, после више од три деценије рада, каже:

– Улазећи у суштину психијатрије ја сам је толико заволела, да када би се поново родила ја би опет ишла истим путем, не би имала дилему. Захвална сам том неком провиђењу што је боље од мене знало шта је за мене добро. Да сам отишла на педијатрију, а немам деце, ја не би издржала ту немоћ да не помогнем. Бог ме је сачувао од мене саме.

Неуропсихијатрија за др Миновић није само професија — то је начин постојања.

- Људе слушајући пуштам у себе, таложим њихова искуства, проблеме, емоције и враћам им прерађене. У мени су сви пацијенти, саговорници – чије су емоције прошле кроз мене. Некада себе доживљавам као богату особу у којој живи пуно других живота. Највеће задовољство је када ме пацијенти, који су савладали тешкоће и кренули пуним плућима у живот, позивају на рођендане,  бабине, свадбе њихове деце, прича наша саговорница додајући да је пуно пута захвалила пацијентима на разговору, јер се како каже у току терапијских разговора ресетује, добије нову енергију.

Њен животни принцип је једноставан:„ У датом животном тренутку уради све што можеш. Сагледај проблем, не да би га решио, него да тој особи понудиш могућност неког другачијег расуђивања, понашања”.

– Када дам све од себе, када се ја осећам добро после терапије, знам да ће та особа све што сам рекла искористити и урадити добро за себе, каже др Миновић.

У својој пракси најчешће се сусреће са људима који пате од анксиозности, несигурности у себе и будућност.

– Људе треба оснажити:„Шта те је све млело и тестирало - издржаћеш и оно што долази. А шта ће бити, не мораш ни да знаш, само се препусти”. Да ли ћемо то да бојимо божијом промишљу или судбином или својом интелигенцијом – али ствари се решавају, врло често без личног утицаја, једноставно се одвијају, закључује докторка и додаје да има пуно депросивних, незадовољних свим што су урадили.  Зато саветује:„Уради у датом тренутку све што можеш и онда си сутра миран. Нећеш  бити депресиван, јер си урадио све што је до тебе. Ја се сада због болести моје мајке трудим да све учиним најбоље што знам. Тако ми је  било и са мојим покојним супругом Владимиром. Зашто могу мирно да живим, зато што сам дала све за њега. Сваким тренутком прошлост ми бива све прихватљивија, лакше се мирим са њом, наводи Зорица за коју би могло да се каже да је достигла онај унутрашњи мир, када постаје могуће говорити без страсти о најсуптилнијим странама живота и смрти, али и о посебним стањима духа, пре свега о односу према Богу.

Вера као унутрашњи ослонац

Примећујемо да је и академик Владета Јеротић био неуропсихијатар и окренут Богу. На шта др Миновић одговара да није толико теоријски поткована у вери. Њена вера је осећај, присуство, поверење.

- Апсолутно осећам да Бога има. Није вера шта је рекао овај светац или онај, већ да ти аутентично осећаш поверење у Свевишњег.

Путовања у Јерусалим и на Синај оставила су на њој дубок траг. Први пут је било пре три године у Јерусалим, граду, како му само име каже, савршеног мира, који је доживео све, а мир никад није имао.

- Град описан у Библији, Талмуду, заувек ми је освојио срца. Доживљавала сам да сузе крену ни због чега, али крену и иду и док причам о том осећању ја то поново преживљавам, ту лепоту и милину. Ове године када смо били у Јерусалиму нисам никакав страх осећала упркос дешавањима у Гази. На Васкрс буде велика гужва. На Путу страдања до Голготе имала сам осећај да не ходам. Исти тај осећај имала сам и петог октобра 1999. године у Београду. Зоран Христић ми је тада спасио живот, када су бацили сузавац. Следећи пут осећај да не ходам је био када је блаженопочивши патријарх Павле држао молебан за мир. Тада су ме исто људи носили и ове године у Јерусалиму. Помислила сам - Боже ево ме! Ако ме згазе, згазили су ме. Следећег тренутка сам се ухватила за руку једном дечка, њих тројица су били у обезбеђењу, и они су ме са осмехом носили са собом. Имала сам још једном тај осећај у Јордану, када сам била у Петри, граду који је био изгубљен 500 година. Нисам била сигурна да ће моје колено издржати пењање уз 830 степеница уклесаних у стену до Манастира, па сам одлучила да узмем магаре. Локално становништво зарађује да се исхрани на разне начине, па и „превозећи” туристе на магарцима до Манастира, каже кроз осмех.

Путовања: повратак себи

Кренути на пут за др Зорицу Миновић био је посебан изазов.

– После смрти Владимира престала сам да живим, ја имам аутентични осећај мртвог човека, без емоција, радости, наде, без ичега. Била сам мртвац који хода. И онда сам пробала. Изашла на догађај. Села сама у ресторан. Почела да путујем. Тестирала себе — да ли умем да функционишем. И дан-данас путујем сама. Бројне људе сам срела и упознала на путовањима и врло се обрадујем, а надам се и они мени када се сретнемо. Тестирам своју способност да у другим људима изазовем радост и пријатност да буду самном.

За путовање се не припрема, зна, како каже, нека општа места и то јој је довољно.

– Када се вратим, тек онда читам о месту где сам била. Тада почиње право путовање. Тестирам да ли сам препознала оно што је карактеристично и то ми представља посебно задовољство.

Примећујемо да је у Италији била више пута.

– Волим да обиђем исто место. Сваки пут откријем нешто ново. Тренутно би јако волела да одем на Синај у манастир Св. Катарине. Најстарији активни православни манастир на свету, који је пре 15 векова изграђен по налогу византијског цара Јустинијана у подножју Синајске горе, на којој је по веровању Мојсије примио од Бога таблице са Десет заповести, што ово место чини посебно значајним за хришћане, Јевреје и муслимане. Брине ме најава да Каиро планира ову светињу, која је под заштитом Унеска, да претвори у музеј. Једна од великих жеља ми је и одласка за Русију у Петроград...

Ова наизглед крхка жена, плаве косе и те како је спремна на авантуру. Три пута је до сад била на рафтингу реком Таром.

На путу једе што и домаћини

Ова светска путница на друштвеним мрежама, где је прате бројни љубитељи путописа, сваки пут уз репортажу у слици и речи представи и јела која је пробала.

– Трудим се да једем специјалитете домаће кухиње, не разумем људе који наруче помфрит и шницлу. У сваком залогају наилазим на аутентичност тог народа и зашто је другачији од Срба, каже ова Чачанка која с нескривеним поносом воли да истакне да је Српкиња и да је била на значајним местима великог српског страдања Кајмакчалану, Мачковом камену, Зебрњаку...

Европа, Азија, Африка, Аустралија све је било под њеним ногама али је Косово и Метохија у срцу. На Ђурђевдан 2016. посетила је Газиместан, била у Призрену, у цркви Богородице Љевишке, Светих Архангела… Посетила је Високе Дечане, Пећку патријаршију...

Нису путовања једино чему се радује. Позориште воли - више него хлеба да једе.

–  То ми је велики ресет. Концерти озбиљне музике, позоришне представе, балет,  фестивали игре, сва културна догађања. Дођем са пута, или док сам радила у Дому Здравља „Стари град”, изађем у 19 часова уморна, једва се одвучем до Коларца, а са концерта изађем препорођена.

Све стижеш, констатујемо.

– Желим, одговара кратко, јасно, искрено.

У породици Миновић стасала је и трећа генерација медицинских радника. Зорицина мајка била је медицинска сестра. Њена братаница Милица већ ради као лекар и планира специјализацију из неуропсихијатрије. Тетка ју је већ „задојила“ и путовањима и позориштем.

Ходочашћем до звања Хаџије

Одлазак на неко свето место ради поклоњења је ходочашће. Када православни верници посете Света места као што су Света Гора и Јерусалим постају хаџије.

– Хаџија добија и писмену потврду свог поклоништва, грамату (повељу) коју издају црквене власти Јерусалимске Патријаршије. Грамату потписјује Њено Блаженство Патријарх Јерусалимски, објашњава др Зорица Миновић и додаје:

– Некада је важило правило да се хаџијска грамата добија ако се до Јерусалима иде пешке међутинм данас и они који до места Христове голготе и вазнесења крену авионом, такође, добити Грамату Јерусалмиске патријаршије. Што значи да је жеља за хаџилуком важнији од форме. Али ја ипак исперд имена нисам додала Хаџи, знајући колико је то био подвиг за моје претке.