Подизао виле и хотеле и остао заборављен
Иако је носио име и презиме црногорског кнеза и краља и живео у његово доба, Никола Петровић рођен је у Сомбору, а на обали Дунава подигао је здање у којем је данас болница
Чудесно село Стари Сланкамен је добило назив по изворишту слане воде. Налази се на моћном Дунаву на месту где велика река прима воде Тисе. Има нешто више од 500 становника, колико и у њему смештена Специјална неуролошка болница, када се саберу њени пацијенти и запослени. У болници постоји и објекат с натписом „Мали хотел”, а открити шта то значи био је правио подухват. Део загонетке открива чесма испред незваничног улаза у болницу.
Наиме, на врху велике чесме, озидане белом циглом, пише да је подигнута маја 1995. Ову тридесет година стару чесму, занимљивом пак чине две бронзане табле, уграђене у зид, изнад две славине. На десној ћирилицом пише: „За владе Његовог величанства цара и краља Франца Јосифа Првог; за бана преузвишеног господина Д-ра Теодора Пејачевића; а под управом, трудом и настојањем Николе Петровића, велепоседника и народног заступника, подигнуто је овдашње слано купатило и гостионица год. 1906/7.”
Чесма за рањене земљаке
На левој табли пише да су оснивачи купатила „Сланаче”: Никола Петровић, управитељ, Ђорђе Гњатић, заменик управитеља, Филип Кетић, одборник, Илија Продановић, Дамјан Мркшић, Драгутин Сучић и Милан Натошевић. У питању су акционари, који су поменуте 1906. и 1907. помогли у подизању првих објеката данашњег лечилишта, тзв. „Малог” и „Великог хотела”.
Клупко у вези са једноставним „Малим хотелом” и „Великим хотелом” с кулама и тврђавским шмеком, као и за подизање чесме је почело да се одмотава. Томе је помогао и сусрет с Миленком Мијатовићем, каменоресцем из Старих Бановаца, који је даровао и уградио свој мермер, који назива каменом, у корито и на зид чесме. Он нас је упутио на Ђуру Орешчанина и Милорада Томића, избеглице из села Обилићево (данас Звонимирово) код Вировитице, који су озидали чесму.
Било је то време југословенског грађанског рата када је болница била препуна рањеника, па су се кревети налазили и по ходницима. Покретнији рањеници су се окупљали испод липе око старе чесме коју је чинила славина на цеви. Нова чесма је била плод Милорадове и Ђурине жеља да помогну својим земљацима.
Поменуте табле су раније нађене у поткровљу „Великог хотела”, приликом његове реконструкције. Вероватно су биле постављене на „Малом хотелу”, јер се он од бројних болничких објеката налази најближе селу. Да су однекуд биле скинуте, сведочили су остаци малтера на њиховој позадини. Непознато је када су биле постављене пре Другог светског рата, нити када су их комунисти због помињања цара и богаташа скинули за свог вакта.
Остао је тајновит још једино Никола Петровић, човек који носи име и презиме црногорског кнеза и краља. А обојица су живела на прелазу 19. у 20. век. Захваљујући раду хроничара пазовачког краја Миливоју Ковачевићу, сазнаје се да је Петровић рођен у Сомбору 1856. и да је умро пред Други светски рат, 1940. године. Располагао је са скоро 10.000 хектара. Поред „Великог” и „Малог хотела” и виле у Слањачи Сланкамена, у Старој Пазови је подигао хотел и банку. У његову породичну кућу у Старој Пазови су комунисти после рата уселили Техничку школу.
Неправда нанета сину Сави
Наследио га је син Сава Петровић (1902–1944), банкар и посланик. Иако је за време Другог светског рата спасавао децу из Јасеновца, комунисти су га због наводне сарадње с Немцима стрељали 1944. На његовом салашу се налазила никада откривена партизанска база са 17 људи. Касније је чувени сремски херој Марко Перичин Камењар рекао да је Савино стрељање било велика грешка. Рехабилитован је 2015. године.
Петровићев салаш је после Другог светског рата претворен у Пољопривредно предузеће „Напредак”, Стара Пазова. У наше време, његових 680 запослених, 6.300 хектара и велику фарму свиња је преузео Мирослав Мишковић.
