Век Тодића цркве

Средином маја, бројни гости су се упутили ка Костолцу. Грешите ако сте помислили да су кренули ка Виминацијуму, археолошком налазишту једног од највећих војних логора на Дунаву и главном граду римске провинције Горње Мезије, који је настао у првом веку. Непрегледна колона аутомобила овог пута се кретала од Костолца, кроз насеље и воћњаке асфалтним путем, ка Малом граду. До највеће коте, изнад села Костолац, на сам ћошак Сопотског брда, лево од реке Млаве. Ту је изузетно значајно археолошко налазиште са културно-историјском слојевитошћу која потврђује континуитет живота у Костолцу дуг осам миленијума! Ово чудесно место, са кога се за лепа времена виде Вршачки брег и Авала, познато је и по велелепној задужбини, Тодића цркви. Повод окупљања било је обележавање јубилеја старокостолачког Храма Светог Георгија, 100 година од освећења.

Митрополит браничевски Игнатије служио је Свету архијерејску литургију. Окупило се мноштво мештана, представници Српске православне цркве, представници града Пожаревца и Градске општине Костолац, а међу бројним гостима и принчевски пар Карађорђевића.

Краљ Александар Први Карађорђевић је 1925. године даривао цркви Свето јеванђеље и златан крст. Цео век касније, престолонаследник принц Филип Карађорђевић, заједно са супругом Даницом, посетио је први пут Тодићеву задужбину.

Повратак старог сјаја

Конзерваторско-рестаураторски радови у Цркви Светог Георгија вратили су некадашњи сјај иконостасу овог храма. Томе су допринеле Снежана Милошевић, председница Удружења ликовних стваралаца „Спектар” Костолац, и др уметности Сандра Јаковљевић Милошевић, конзерватор-рестауратор.

– Од свог супруга Десимира Милошевића, који је крштен у овој цркви, сазнала сам да је ктитор био бродарски капетан Драгутин Тодић са супругом Лепосавом и да су били велики добротвори. Сву своју имовину завештали су просветној заједници. Осетила сам дубоко поштовање, прича Снежана Милошевић, костолачка снаја и додаје да су и њихове ћерке Зорица и Даница крштене у овој цркви.

Од самог доласка у Костолац и посете Цркви Светог Георгија била је импресионирана њеном архитектуром, живописом, нарочито покретним иконама, радом Уроша Предића, које су Тодићи добили на поклон од индустријалца Ђорђа Вајферта, његовог сестрића др Фердинанда Грамберга и тадашњег „Рудокопа угља”. Нажалост, време и близина термоелектране учинили су своје, оштећења, посебно на Предићевим делима постајала су све очигледнија.

– С обзиром на то да се бави сликарством, промоцијом ликовне културе и очувањем културног наслеђа, осетила сам одговорност да нешто предузмем. У договору са др ум. Сандром Јаковљевић Милошевић покренут је пројекат рестаурације и конзервације. Поделиле смо обавезе. Моје је било да пронађем средства, водим документацију и будем координатор, док би Сандра израдила пројекат и извела радове на рестаурацији. Први корак био је разговор са оцем Петром Ражићем, који је дао сагласност, а потом смо добиле и благослов епископа браничевског Игнатија – објашњава Снежана.

Договор кућу гради, а ове две предузимљиве жене не само да су оствариле првобитну замисао да спасу вредна уметничка дела Уроша Предића већ су и наставиле решене да неће стати док црква не заблиста као у време када је свечано освештана 6. маја 2025. године.

Први пут пред очима шире јавности

– Сандра је 2015. године у складу са условима Републичког завода за заштиту споменика културе израдила пројекат Конзервација и рестаурација три Предићеве иконе посвећене свецима Ђорђу, Игњатију и Прокопију. Добила је сагласност и организовала да се рестаурација обави у Галерији Матице српске у Новом Саду, под њиховим надзором. На празник Светог Луке 31. октобра 2017. године иконе су пренете у Нови Сад – прича нам Снежана, додајући да је Сандра свој рад на рестаурацији извела без надокнаде. Из разговора са Сандром смо сазнали да је то био део њеног докторског рада.

– Током рестаурације примењено је знање и искуство стечено на курсу у Италији на познатом Институту у Фиренци – објашњава Сандра наводећи да је цео поступак детаљно описала у књизи „Тодића црква Светог Георгија у Старом Костолцу”, која је посвећена стогодишњици храма.

Након завршених радова иконе су враћене у Тодићеву цркву на дан храмовне славе Ђурђевдан 6. маја 2019. године.

Убрзо се указала прилика да три Предићеве иконе први пут од свог настанка буду приказане широј јавности на ретроспективним изложбама посвећеним нашем чувеном сликару: „Живот посвећен лепоти и уметности” у Галерији Матице српске у Новом Саду и „Достојанство свакидашњице” у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду, коју су посетиле 97.293 особе.

– Све то дало нам је још већи подстрек да заједно наставимо са даљом рестаурацијом: најпре иконостаса, затим певница, мобилијара и живописа овог значајног храма – прича с нескривеним поносом Снежана.

На предлог Весне Мркић, историчарке уметности из Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево, са којом су успоставиле одличну сарадњу и добиле велику подршку, одлучено је да се најпре приступи рестаурацији иконостаса.

Детаљном обновом, за јубилеј храма, заблистао је и иконостас. Тодић није штедео пара. Иконе на иконостасу и унутрашњи живопис на кубету дело су академског сликара из Београда Милутина Михајловића, а иконостас од липовог дрвета израдио је Радомир Лазовић. Разнобојни витражи врхунског квалитета урадили су француски мајстори.

Место страдања српске војске

Место на којем се налази црква јесте посебно. Стари храст у порти беле цркве мами на предах испод крошње. Некада је овде била ваздушна бања, одмах испод је текао Дунавац. Сада је на том месту пепелиште Термоелектране „Костолац”. Међутим, први српски бродски капетан изабрао је ово место на заравни изнад рударског насеља и рудника угља „Свети Ђорђе” у Старом Костолцу инспирисан ратним догађајима. На Костолачком вису бранила се слобода у Првом светском рату, када је Дунав чинио природну границу Краљевине Србије према Аустроугарској, Румунији и Бугарској, које су заједнички напале почетком октобра 1915. године. Вековну и слободарску историју Малог града бродски капетан и бродовласник Драгутин Тодић и његове супруга Лепосава крунисали су својом задужбином, Храмом Светог Великомученика Георгија и гробницом незнаним јунацима који су пали 1915. године бранећи границе Србије.

У повељи која је узидана у темеље храма, између осталог, пише: „Доцнијим нараштајима у аманет: да се на катарци сваког празника и благдана вије поносна српска тробојка у част јунака српских који почивају под њом.” Шта рећи, гареж је, доскоро прекривала све: иконе, гробове, па и сећање.

Тодићеви су били утицајни и цењени у ондашњим високим круговима српског друштва, што је допринело да приликом градње постигну највећи уметнички израз у црквеној архитектури и сликарству. План цркве у византијском стилу са орнаментима наших средњевековних манастира урадио је Паја Ј. Поповић, тадашњи професор архитектуре и начелник Министарства грађевине. Градња храма је започета деветог маја 1923. године. А завршена две године касније, тачно на Ђурђевдан, уз освештање патријарха српског Димитрија.

Звона су изливена у чувеној ливници Гођевац у Београду.

Лепота фасаде наглашена је богатом рељефном декорацијом, а јединственост пластике представљају мотиви појасева за спасавање са именима бродова и шлепова задужбинара.

Капетан Тодић је био родом из пиротског округа. Посао га је везао за овај крај, вукао је својим дереглијама костолачки угаљ.

Треба рећи да је овај велики српски добротвор уз цркву, у којој је и сахрањен, дао и доста имања и њива за коришћење и плату свештенику који ће ту радити. Оставио је и велики број акција рудника, у злату у француској банци, за стипендирање рударске деце Костолца, Кленовника и Дрмна, нарочито женске.

Изложба слика и докумената

Удружење ликовних стваралаца Костолац „Спектар” организовало је изложбу: „Тодићева црква кроз очи уметника”. Сав приход од слика намењен је рестаурацији црквене слике која приказује ктиторе ове светиње, капетана Тодића и његову супругу Лепосаву.

Тодића вила

Поред беле цркве је оронула вила. Подигнута је да се нађе на услузи власницима када су у посети својој задужбини. Штета би била да се уруши, а на корак је да нестане упркос чињеници да већ постоји план намене. Епархија браничевска је зграду уступила Народном музеју у Пожаревцу за формирање Археолошког парка и музеолошко-туристичку презентацију на самом локалитету Мали Град – Тодића црква.