Сателит угашен пре пола века изненада послао загонетни сигнал
Усред потраге за космичким мистеријама, астрономи у Аустралији су средином јуна доживели узбуђење које се ретко догађа. Уместо да пронађу знаке удаљених галаксија, открили су нешто много ближе – и знатно необичније. Детектовали су снажан радијски сигнал који је, како се касније испоставило, дошао из прошлости – са сателита који је био угашен више од пола века, тачније од 1967. године.
„Били смо веома узбуђени, помислили смо да смо открили непознати објекат у близини Земље”, испричао је за CNN Кленси Џејмс, ванредни професор на Институту за радиоастрономију Универзитета Кертин у Западној Аустралији.
Његов тим је податке добио захваљујући радијском телескопу ASKAP – систему од 36 антена висине око три спрата, смештених на територији аутохтоног народа Вајари Јамаџи. ASKAP се, иначе, користи за истраживање такозваних брзих радијских бљескова (Fast Radio Bursts – FRB) – изузетно кратких и снажних експлозија енергије које долазе из дубина свемира.
„То су невероватно јаки радијски бљескови који трају око једну милисекунду”, објашњава Џејмс. „Не знамо тачно шта их изазива и покушавамо то да откријемо, јер пркосе познатим законима физике. Такође, покушавамо да их искористимо за проучавање расподеле материје у свемиру”.
Научници сумњају да FRB-ове можда изазивају магнетари – екстремно густи остаци мртвих звезда са изузетно јаким магнетним пољем.
„Магнетари су апсолутно ‘луди’ објекти”, каже Џејмс. „То су најекстремније ствари које постоје у свемиру пре него што нешто постане црна рупа”.
Сигнал који су открили, међутим, није долазио из дубина свемира – већ са невероватно мале удаљености.
„Успели смо да израчунамо да је стигао са око 4.500 километара. И савршено се поклапао са локацијом старог сателита по имену Relay 2. У базама података може се проверити где се који сателит налази – и ниједан други није био у близини”, објаснио је Џејмс.
Повратак из тишине
Relay 2 је лансиран 1964. године као експериментални комуникациони сателит НАСА. Био је унапређена верзија свог претходника, Relay 1, и коришћен је за пренос сигнала између САД и Европе, као и за пренос Летњих олимпијских игара 1964. из Токија.
Три године након лансирања, међутим, Relay 2 је престао да функционише – оба главна инструмента су отказала, а сателит је од тада беживотно кружио орбитом као свемирски отпад.
Све до 13. јуна 2025. године, готово 60 година касније, када је управо тај „мртви” сателит поново је привукао пажњу научника.
Астрономи су у почетку веровали да су открили неку галактичку аномалију, али су брзо променили мишљење када су приметили да је телескопска слика – мутна.
„Разлог због којег смо добили мутну слику био је тај што се извор налазио у блиском пољу антене – унутар неколико десетина хиљада километара”, објашњава Џејмс.
„Када је извор тако близу, сигнал до спољашњих антена стиже са закашњењем и ствара закривљен таласни фронт, за разлику од равног фронта када долази из даљине”.
Да би изоштрили слику, научници су искључили податке спољашњих антена и анализирали само оне из унутрашњег дела телескопа.
„У почетку је сигнал деловао прилично слабо, али како смо појачавали слику, постајао је све јачи. Цео сигнал трајао је око 30 наносекунди, а најјачи део свега три наносекунде – што је тачно на граници онога што наш инструмент може да забележи”, рекао је Џејмс. „Сигнал је био отприлике 2.000 до 3.000 пута јачи од било ког другог који смо детектовали – најсветлија ствар на небу”.
Искра у свемиру
Највероватније објашњење које су научници дали јесте да се радило о статичком електрицитету који се акумулирао на металној површини сателита, а затим изненада испразнио. Џејмс претпоставља да су старији сателити, попут Relay 2, можда прављени од материјала склонијих накупљању статичког електрицитета.
„Електрони се накупљају на површини летелице. Тако се она полако пуни електричним набојем, док не дође до кратког споја - и тада се деси нагла искра”, рекао је Џејмс.
Друга, мање вероватна хипотеза јесте да је микрометеорит – сићушни свемирски камен пречника свега једног милиметра – ударио у сателит.
„Ако микрометеорит удари у летелицу брзином од 20 километара у секунди, крхотине које настану могу да се претворе у плазму – густи, врели гас”, истиче Џејмс. „А та плазма може да емитује кратак радијски бљесак”.
Такав сценарио, међутим, захтева више поклапања, док су електростатичка пражњења, како каже, много чешћа.
„За људе нису опасна, али могу да оштете свемирске летелице”.
Постоји и мрачнија страна ове приче: такви радијски бљескови могу озбиљно да угрозе астрономска посматрања и додатно закомпликују проблем свемирског отпада, пише CNN. Од почетка свемирске ере, у орбиту је лансирано готово 22.000 сателита, а тек нешто више од половине их још функционише.
Многи покварени сателити су се током година сударали и стварали облаке крхотина, које се крећу брзинама и до 29.000 километара на сат.
