Бачвар с Котленика
Димитрије Сеничић из села Печеног подно планине Котленик, код Краљева, има 24 године и одлучио је да после завршене средње техничке школе настави да живи и ради у селу чувајући породичну традицију – бачварски занат
У минулом времену била је права реткост у селима Србије наћи домаћинство које је у подруму или качари имало бар по неколико каца и буради у којима се чувала ракија, вино, вињак и друга алкохолна пића, укључујући виски и пиво, али и зимница и млечни производи.
Пред налетом пластичне амбалаже која није заобишла ни производњу ручно рађених каца и буради од дрвета, број бачвара почео је да се смањује. Само они који знају вредност чувања пића у дрвеним бурадима нису одустајали од те навике.
Због тога су многи изненађени када чују да у селу Печеног, подно планине Котленика, удаљеног двадесетак километара од Краљева према Крагујевцу, у Гружанској долини, живи и ради, вероватно, најмлађи бачвар у Србији. То је 24-годишњи Димитрије Сеничић који је одлучио, по завршеној средњој техничкој школи, да се врати и живи у селу, на дедовини на којој се око век и по баве бачварским занатом.
Дуг према прецима
На питање зашто се одлучио да остане на дедовини, Димитрије вели:
„На то питање није ми тешко да одговорим. Вукли су ме дедовина – прадеда Милић, деда Жика – и породична традиција. Нисам се покајао због тога. Савети и богато искуство деда Жике помогли су ми да уђем у готово све тајне бачварског заната. Без лажне скромности мислим да сам већ за ових неколико година успео да постанем добар занатлија, али још увек учим и слушам дедине савете. До сада сам успео да направим на десетине буради различите запремине.”
За израду буради користи, углавном, дуге од китњастог храста. Обично у јануару одлази у своју шуму на планини Котленик. Ту бира стабла која су најбоља за израду дуги без којих се буре не може замислити. То је најбоље време за сечу храста јер вегетација мирује. Одсечена стабла од којих се праве дуге чувају се напољу, да буду изложена свим временским условима, да „укрте”.
Тек након тога настају припреме за израду буради. Дуге се одређено време држе поред ватре како би постале што савитљивије и тако се лакше обликовале. Затим, на поду се дуге састављају и када се добије жељени облик бурета, на њих се стављају метални обручи који их држе. Све мора да се ради стрпљиво и прецизно, а да би се проверило да ли су дуге добро спојене, у буре се сипа вода. Ако вода нигде не цури, значи да је буре спремно за употребу. Поред храста за израду буради користе се још и дуд, багрем и друге врсте дрвета, али су дуге од храста најквалитетније. Наш саговорник додаје да сем храста користи и друге врсте дрвета, али ако купац за то обезбеди грађу. За ручну израду једног бурета Димитрију је потребно три до четири дана. Највеће буре које је до сада израдио било је запремине 500 литара, али се нада да ће временом успети да надмаши деду који је направио буре запремине 1.500 литара.
Ништа без дрвене амбалаже
Млади занатлија каже да, упркос налету пластичне амбалаже, посла има и да од прихода производње буради може пристојно да се живи. Од давнина се зна каква је предност чувања алкохолних пића у дрвеним бурадима. Стајањем пиће у додиру с дрветом добија лепу боју, арому, без икаквих мириса и постаје веома питко.
Оно што, као и у другим селима Србије, мучи младиће који су одлучили да живе и раде на селу јесте женидба и заснивање породице. Девојака, каже Димитрије, има, али оне своју будућност виде далеко од воћњака, башти и ливада. Наш млади саговорник на растанку, док нас је испраћао, каже да неће остати сам да живи и ради на селу. Очекује да, поред мајке Оливере, ускоро му се придружи и отац Ненад, који тренутно ради у Немачкој као возач аутобуса, као велика помоћ у послу јер је деда Жика зашао у године, а брат Александар се нада да ће ускоро остварити животни сан да постане припадник елитних јединица Војске Србије.
Док из радионице за израду буради трешти музика Димитрије нам уз осмех поручује да ће остварити жељу родитеља и да ће једна Ана ускоро улепшати и обогатити његов живот.
Уз бурад и трешње
Нажалост, и млади из овог краја, подно планине Котленик беже од овог заната као „ђаво од крста” јер им, кажу, више одговара посао у граду уместо на селу, на чистом ваздуху, где имају могућности да се упоредо баве и другим уносним пословима у којима помаже и држава. Димитрије је, на име материјалне подршке, од државе добио значајна средства која је искористио за подизање засада трешњи и шљива што му доноси лепе приходе.
