Кад идеја падне на плодно тле
Већ дуго размишљам да поново извајам Дегаову балерину са свим додацима по којима се данас препознају тинејџерке. Тело мора стално да се апгрејдује да би било социјализовано по мери свевишње индустрије. То вам дође као редовно одржавање, каже Здравко Јоксимовић
На готово четири нивоа Музеја савремене уметности у Београду постављена је обимна, ретроспективна изложба „Светлуцаво пријатељство” вајара Здравка Јоксимовића, професора на Факултету ликовних уметности у Београду, представника уметничког таласа који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века био познат под именом „нова београдска скулптура”. Осим по успешном и доследном стваралачком путу, јавности је, између осталог, познат и као аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, као и по скулптури Карла Малдена испред Југословенске кинотеке. Здравко Јоксимовић је луцидан уметник, његова игра најразличитијим материјалима изнедри корпус интелигентних, духовитих, асоцијативних, ироничних, поетичних радова. А таквог уметника наградила је и „Политика” 2016. за изложбу „Реанимација уметника”. Кустос изложбе у Музеју на Ушћу је увек до максимума посвећени – Мирослав Карић.
Изложба „Светлуцаво пријатељство” представља ретроспективу радова настајалих од осамдесетих година прошлог века до данас. Какав је ваш лични утисак кад погледате уназад?
Ја баш и нисам човек који воли да се осврће уназад, али ретроспектива вас, хтели ви то или не, подсети на све оно што сте радили протеклих деценија. Ова ретроспектива сажима мој професионални и педагошки рад. Поглед уназад ме упозорава да сам, можда, превише експериментисао. То „истраживање” је имало додатни мотив. Као педагог, „присиљени” сте да прво себи појасните која су то изражајна средства која припадају скулптури као медију и како се она у пракси користе да бисте на најбољи начин материјализовали вашу идеју. Истраживање тих специфичних изражајних средстава ме је подстицало да експериментишем. С друге стране, мојој аналитичкој природи су пријали такви „домаћи задаци”. Волумен, површина, ритам, композиција итд. комплексни су ликовни проблеми. И даље сам фасциниран њиховим изражајним могућностима, односно њиховом прилагодљивошћу техничким могућностима савремених машина и алата. На пример, занимљиво је на колико се све начина један цртеж може трансформисати а да не изгуби од своје ликовне вредности. Није лако одупрети се тим технолошким „новотаријама”. Оне и те како могу да вам олакшају онај део стваралачког поступка који је некад изискивао дуготрајно извођење. Ова ретроспектива ми такође пружа увид у то да сам радом у радионици СКЦ-а крајем осамдесетих направио радикалан корак у ослобађању од академског наслеђа и да радови из тог периода и данас изгледају свеже и целовито.
Познати сте по томе што експериментишете материјалима. Да ли материјал изазива идеју или обратно?
Ја не марим много за редослед, тако да ми није важно ко је одговоран за покретање креативног поступка. Понекад је то материјал, односно мој одговор на „оно” што ме у том материјалу привлачи. Такође, и идеја може бити толико упорна да вас не оставља на миру све док јој не нађете право решење. Уметнички путеви су најчешће толико испреплетени да на крају није ни важно како је све почело. Понекад вас материјал присили да промените па чак и да напустите почетну идеју. Стваралачки поступак има своје законитости и на вама је да будете довољно мудри да их следите.
Имате ли омиљени материјал?
Немам, али је изражајност материјала нешто до чега ми је веома стало. Волим да у нетипичним материјалима „пробудим” ту изражајност. На другом нивоу изложени су радови код којих доминира боја, површина и композиција. Дакле, класична проблематика коју обично повезујемо са дводимензионалним радовима. Од материјал који су коришћени има свега једино нема уља на платну. И у томе, ако тако могу да кажем, преовладава моја скулпторска природа.
Изложба носи назив „Светлуцаво пријатељство”. Тај рад инспирисан је контуром мапе некадашње Југославије. Мапа је, међутим, добила неко друго значење...
Мапа бивше Југе је најснажнија асоцијација која се намеће као полазиште овог визуелног ребуса. Ја сам понудио читав низ референтних путоказа и оставио сваком да пронађе и да одабере којим ће путем кренути у тумачење. Тиме се тумачење овог рада препушта личним, емотивним, носталгичним и другим приватним дискурсима, ставовима и погледима који о овом периоду наше историје врло имају шта да кажу. Напослетку, на овој похабаној мапи Србија је ограничена и уоквирена новогодишњим лампицама које трепере као да живимо у вечитом слављу и весељу. Другим речима, све што нађете у овом раду тиче се вашег доживљаја и вашег тумачења. Како год да одговорите, нећете погрешити.
Данас је реч „Југославија” или „Југословен” готово презрена у бившим републикама те земље. Какав је ваш став о томе?
Немогуће је избрисати своју прошлост. Како је говорио Храбал: „Не можете да се отпарате од своје епохе.” Моје годиште (1960) је годиште транзиције. Добро памтим трансформацију једне земље које више нема.
Велики део ваших радова у основи има бављење људском фигуром...
Човек је велика и вечита загонетка. И поред технолошког напретка, којим смо фасцинирани, не налазимо одговоре на најупорнија питања о моралности и праведности. Одакле толико зла коме не налазимо узрок? Имам утисак да је све злоупотребљено. Релативизација свега је перфидна стратегија која разара било који поредак заснован на нормалности, ако је, уопште, и тај појам и његово значење преживело поменуту пошаст релативизације. Све што се дешава данас има призвук недокучивог и необјашњивог. Људска фигура, то јест човек обдарен свешћу и даље трага за смислом. Галопирајућа вештачка интелигенција ова питања чини забрињавајуће актуелним. Као и увек, свако ће морати да потражи свој одговор.
За скулптуру „Где се овде предаје цвеће” инспирисао вас је и човек који је био модел студентима на Факултету ликовних уметности. Период настанка те скулптуре поклапа се негде са распадом земље и носи одређену метафору у том смислу...
Фигура коју сам направио је „модел” метафоре о земљи која се постепено и трајно трансформисала у нешто што се могло предвидети, али се ништа није урадило да се то спречи. Допустили смо да се тај точак судбине откотрља онако како нам је предодређено. Постепене трансформације се теже примете јер наше прилагођавање припада инерцији која се дефинише као најјача људска енергија. Спазам ове фигуре је прогресиван и коначан. „Где се овде предаје цвеће” говори о његовој намери да посети Титов гроб, култно место које чува сећање на безбрижност и сигурност, односно ту носталгичну представу да је све било потаман. Зато он стоји на петокраки-пластенику у којем се гаји илузија да је и даље све у реду. Ово би било грубо читање ангажованости коју неки рад може да има. Овај рад поставља питање колективне трансформације која се званично никада није догодила. Заправо, говори о духовној трансформацији чије размере је немогуће утврдити.
Ангажованост читамо и у раду са заставама фудбалских клубова, где су, уместо имена клубова, исписане пароле које су земље агресори користиле као називе својих војних операција. Која је порука овог рада?
Овај рад има недвосмислену антиратну поруку. Ми већ дуго живимо у свету спорта и разоноде. Преплављени смо, на дневном нивоу, безбројним снимцима најновијих ратних разарања. Није тешко разазнати да иза свега стоји похлепа, односно нечији интерес који је пресвучен лицемерним изговорима о људским правима и свим тим еуфемизмима на које смо колективно огуглали и постали имуни. Овај рад цитира називе седам акција НАТО-а спроведених на овим просторима без одобрења Уједињених нација. Укрштање ратне машинерије и спорта само евидентира да су се токови новца отели контроли. Портикла за бебе на месту фараонске картуше говори о невиним жртвама које агресори „оправдавају” колатералном штетом. Семантички оквир овог рада „рачуна” да ће визуелна заблуда бити разрешена самим препознавањем да се ради о називима акција НАТО-а. Све дотле овај рад припада препознатљивој иконографији спортског спектакла. Ако нам је спорт довољан да заборавимо реалност, онда ништа – правац кладионица. Мада се и у рату навија, зар не?
На изложби је могуће видети и серију „Физиолошки статус”, у којој је и рад „Tвоје тело заслужује најбоље”. Какав је ваш вајарски однос према људском телу?
Наше тело, то смо ми. Тело ће увек бити одраз времена. Однос према телу се мења исто толико колико и према свему што сматрамо да припада развоју, прогресу и напретку, односно мантри о (технолошком) успону савремене цивилизације. Већ дуго размишљам да поново извајам Дегаову балерину са свим додацима са којима се данас препознају тинејџерке. Тело мора стално да се апгрејдује да би било социјализовано по мери свевишње индустрије. То вам дође као редовно одржавање, као систематски преглед, као одржавање климе.
Ова серија биће замењена током трајања поставке другим радовима. О чему је реч?
Реч је о томе да одређене циклусе, односно теме којима сам се бавио, Мирослав Карић, кустос изложбе, и ја нисмо хтели да представимо малим бројем радова јер би то умањило њихову концептуалност. Такође, хтели смо да одређене целине задрже своју тематску препознатљивост, као и семантичку читљивост.
Колико уметник трeба да буде упоран да би добио у финалу оно што жели, показује, између осталих, и рад „Import from China”, за који сте морали да нађете специфичне оловке и обиђете не знам колико књижара у граду или шире...
Уметност, морам то да признам, подразумева и залудност која прати сваки креативни процес. Постоје радови који настају у атмосфери у којој имате осећај да је све време овога света ваше. И када верујете да је зрно ваше идеје пало на плодно тле. И да је све остало ствар ваше осетљивости, упорности и концентрације. Тада можете од опиљака који настају зарезивањем оловака да изаткате мали, скромни, дрвени седефасти ћилим.
Када себи кажете: „Скулптура је завршена”?
То ми онај одозго шапне. Ја га само послушам. С годинама и искуством лакше је чути његов глас.
