Да ли смрт боли
Шта се заиста дешава када живот престаје
Смрт је реч коју избегавамо, тема о којој ретко говоримо наглас, а ипак, мисао која нас све дотиче. Када бисмо могли да бирамо како да напустимо овај свет, већина људи каже исто: тихо, без бола, у сну или с довољно присебности да се опросте и подвуку црту испод свог живота.
Да ли је све заиста тако једноставно? У стварности, умирање је комплексан сплет биолошких и психолошких процеса, често дуготрајан и емотивно набијен. Како изгледа физички крај живота, шта људи осећају у последњим тренуцима и да ли смрт боли?
Биолошки гледано, смрт није тренутак, већ процес у којем тело почиње да се гаси. Како објашњавају научници Барни Глејзер и Анселм Штраус у књизи „Свест о умирању” (Awareness of Dying 1965), око 25 одсто људи умире нагло, најчешће услед срчаног удара.
У тим случајевима долази до наглог прекида дотока кисеоника до срца и мозга, праћеног јаким болом, губитком свести и потпуним колапсом виталних функција.
Код већине људи, међутим, смрт долази спорије. Посебно код оних са терминалним болестима попут рака, тело пролази кроз дуготрајан процес отказивања једног по једног органа. Метастазе путују крвотоком, нападају плућа, јетру, мозак, кости... и полако, али неумољиво, гасе систем по систем.
Бол је често присутан, нарочито код болести као што је рак костију. Мада савремена медицина има снажне аналгетике, они не бришу увек све патње.
„Смрт није увек миран крај, већ често исцрпљујући физички процес. Медицина га може ублажити, али не увек и скратити”, кажу Глејзер и Штраус.
Психолошке фазе умирања
Смрт понекад боли физички, а готово увек емотивно, ретко духовно. Уз негу, присуство и љубав, она може да буде и ослобађање, затварање круга, повратак себи.
Нису сви људи исти, па ни сви начини на које умиру нису једнаки. Студије објављене у часопису Psychology and Aging показују да људи који су живели у конфликтима, неуспешним везама и емоционалним разочарањима често теже подносе умирање. Супротно томе, они са стабилним односима, духовним уверењима и испуњеним животом - лакше прихватају крај.
Поред биолошког, умирање је и дубоко психолошко искуство. Швајцарско-америчка психоаналитичарка Елисабет Кублер-Рос идентификовала је пет фаза кроз које многи пролазе кад сазнају да им се ближи крај: порицање, љутња, цењкање, депресија и прихватање.
Иако не иду увек редом, ове фазе помажу да разумемо шта се дешава у души човека који зна да је пред њим последње поглавље.
Фаза порицања „То ми се не дешава” је психолошки механизам одбране који даје времена особи да прихвати стварност.
У фази љутње „Зашто баш ја?”, особа се суочава са неправдом што мора да оде пре него што је завршила све што је желела, а фаза цењакања „Дајте ми још само месец дана...”, је потрага за временом — са лекарима, Богом, породицом…
У фази депресије долази до губитка наде, осећања туге и немоћи.
На крају долази фаза прихватања, мирног суочавања са смрћу, које се често јавља тек у последњим данима.
Смрт највише боли — живе
Религија и духовност често играју кључну улогу како у смањивању страха од смрти, тако и у прихватању да вољена особа напушта овоземаљски живот. Према једној студији објављеној у часопису Journal of Palliative Medicine, пацијенти са израженом духовном праксом показују мањи ниво анксиозности и више прихватања неминовности у последњим данима живота.
Култура, наравно, диктира и начин на који се смрт доживљава. У неким заједницама, то је славље живота, у другима — дубока тишина. Свуда је једно заједничко: смрт не погађа само онога који одлази, већ највише оне који остају.
Туга након губитка вољене особе је универзална. Процес туговања пролази кроз фазе шока, бола и опоравка. Кажу да време не лечи бол због губитка вољене особе, већ да се временом навикавамо да живимо са тим. Неки људи успеју да наставе живот након неколико месеци, док другима треба година дана времена и стручна помоћ.
Психолози наглашавају да нема погрешног начина да се тугује. Важно је само не бити сам.
Када вољена особа умире, често не знамо шта да кажемо. Стручњаци саветују искреност и нежност.
Особи је важније да зна истину него да живи у илузији. И да је неко саслуша са пуном пажњом.
Оном ко умире, кажу, ипак треба пружити наду, макар кроз мале циљеве. И бити ту. Присутност оних које воли умирућем је највећи поклон у последњим данима.
