Прошлост умивена по правилима 21. века
Савремена технологија пружила је музејским радницима могућност да стару фотографију која је почела да пропада оживе или да текстура давнашње тканине поново заблиста
Када закорачимо у музејске сале, често се занесемо тишином и светлом које милује прошлост. Застајемо испред витрина, опијени патином времена. Али, ретко помислимо ко је све заслужан што та прошлост дише испред нас, ко је уметничком вештином оживео предмете, слике и просторе. Управо ту, иза сваког добро постављеног експоната стоји тим невидљивих уметника, а међу њима Теодора Бат, аранжер декоратер и виши техничар за реализацију музејских програма у издавачкој делатности.
„Музејска изложба није само приказ артефаката”, почиње она своју причу, „то је сценографија једног сећања, визуелна симфонија у којој сваки елемент од избора боја до угла светла има своју причу и разлог”. У тој симфонији, дигитална штампа је инструмент који омогућава да стара фотографија поново проговори, а текстура једне давнашње тканине поново заблиста.
Савремена технологија пружила је музејским радницима нешто што је некад било немогуће, могућност да реконструишу, приближе и понекад чак и спасу фрагменте прошлости.
„Професионални је изазов када имате прилику да једну стару фотографију, која лежи у фиоци музеја приличан број година, која није одолела времену, почела је да пропада на неки начин, оживите и извучете из сенки времена и старих технологија на ново светло дана. Посебно када угледате неки нови детаљ до тада неприступачан, нa пример део ношње који у комплету представља значајну информацију за кустоса етнолога научника. Када комад накита, детаљ прегаче, рукавица, изроне из таме, задовољство је обострано, кустоса и ликовног уметника, који је успео да употпуни његов рад, идеју, изложбу која за свој крајњи циљ има комуникацију с посетиоцима”, каже она за „Магазин”.
Управо тај тренутак када нешто сакривено исплива на површину, највише инспирише.
„Можда то звучи као мала ствар, али у свету музеологије, сваки детаљ може бити кључ. Понекад један пиксел открије везу, географију, симболику па чак и нову причу”, наглашава наша саговорница.
Али Теодора не ради сама. Изложба је, како каже, колективна уметност. Кустос истражује, конзерватор чува оригинале, педагог осмишљава како да ту причу приближи младима, фотограф је ту да ухвати прави кадар, а Теодора ствара атмосферу.
„Ми не радимо изложбу за зидове. Радимо је за људе. И желимо да их додирне. Да осете, да запамте”, истиче Теодора Бат.
Захваљујући дигиталној штампи, музеј данас може да буде и галерија и позорница и учионица. Може да пружи доживљај.
„Сада зидови говоре. Текстови се утапају у позадине, фотографије постају тапете, стари рукописи се ’прошетају’ кроз простор као пројекције. Стварамо сцене у којима се историја дешава пред очима”, закључила је Теодора Бат.
